Foto: Wikipedia

Kada je preminula 6. marta 1945. godine u Njujorku, to je zabeleženo i u američkim i u italijanskim medijima. Srpska štampa o tome nije napisala ni slovo. Tek devet godina kasnije, 1954. godine, počinje njen izlazak iz anonimnosti, pošto je njena majka Danica Pavlović ponudila srpskom Savetu za prosvetu i kulturu na poklon porodičnu kuću u Požarevcu u kojoj se Milena rodila 1909. godine. Uz to su išli njeni brojni crteži i slike. Od tada počinje otkrivanje ove velike i značajne umetnice.

Milena Pavlović Barili je ćerka Danice Pavlović (kći najstarije Karađorđeve kćeri Save) i Bruna Barilija, koji se ubrzo nakon venčanja i Mileninog rođenja vratio u Rim. Dar za umetnost Milena je nasledila od roditelja. Majka Danica govorila je nekoliko svetskih jezika, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu, gde je i upoznala kompozitora Bruna Barilija. Kako je tvrdila njena majka, Milena je već u trećoj godini crtala kokoške i piliće, u petoj je čitala novine i učila italijanski, u šestoj uči francuski, da bi u Bergamu završila prvi razred osnovne škole. Već u sedmoj godini piše stihove o smrti. U drugom razredu gimnazije odlazi sa majkom u Linc u školu Mayer, gde je njen talenat potvrđen. U manastiru u Gracu uči nemački. Kao čudo od deteta je sa 12 godina primljena u četvorogodišnju Kraljevsku umetničku školu u Beogradu, koju završava 1926. Iste jeseni je u Minhenu, s majkom, zbog priprema za tamošnju likovnu akademiju a na prijemnom ispitu, profesor Franc fon Štuk izdvaja njene radove kao zrele. Ipak, uprkos pohvalama, posle samo godinu dana odlučuje da napusti akademiju, jer se „ne može naučiti sam stvaralački čin“ i da se talenat ili ima ili nema. U jednom intervjuu je kasnije izjavila da je patnja koja u njoj izaziva slikarstvo „neopisiva“. Posle samostalne izložbe u Beogradu primećuju je kritičari, ali je to nedovoljno da dobije mesto profesorke crtanja u Požarevcu, Štipu, Velesu ili Tetovu. Odbijena je jer „nema budžetskih mogućnosti“. U februaru 1931. godine, u londonskoj galeriji Bloomsbery, održava uspešnu samostalnu izložbu. Ipak, piše majci da se slike loše prodaju i da „znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale“, a u drugom pismu navodi da se „zasad još uvek smucamo moj otac i ja sa lirom-dve u džepu“. Zdravlje počinje da je izdaje, a posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela je da pati od akutne estetske prezasićenosti, pa pauzira dve godine. Krajem 1939. odlazi u Ameriku „da vidi neku izložbu“, ali izbija rat. U Njujorku 1940. dobija ponudu da ilustruje korice za martovski broj časopisa „Vogue“, a prihvata i porudžbine za slikanje portreta. Radi dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme „Mary Dunhil“ i za kozmetičke preparate kuće „Revlon“. Finansijski se stabilizovala tek krajem 1943. godine, kada dizajnira kostim za balet „Sebastijan“, Đan Karla Menotija, italijanskog kompozitora. Krajem 1943. udala se za Roberta Tomasa Astorau Goslena, oficira avijacije SAD. Umrla je 6. marta 1945. godine od posledica pada s konja. Kralj Petar je poslao telegram saučešća iz Londona. Urna s Mileninim pepelom počiva na groblju u Rimu.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.