Ruski rulet i razvod roditelja

Džejms Vestkot: KAD MARINA ABRAMOVIĆ UMRE (4)

Svojim čuvenim performansima, u kojima je ispitivala granice fizičke i mentalne izdržljivosti, Marina Abramović je izazvala veliku pažnju svetske umetničke javnosti i nalazi se u samom vrhu najatraktivnijih i najintrigantnijih živih umetnika u svetu. Biografija iz pera Džejmsa Vestkota provokativno je, izazovno i zanimljivo štivo poput života velike umetnice o kojoj piše. Najzanimljivije delove ovog životopisa, koji se čita u jednom dahu, prenosimo uz saglasnost izdavača Plavi jahač, sa fotografijama i ilustracijama koje su deo knjige.

Bezočna destrukcija tog platna uvukla joj se pod kožu: počele su da joj se sviđaju demonstrativne i opasne aktivnosti. Negde u to vreme, Vojo joj je dao pištolj, kao poklon za stupanje u zrelo doba. Marina je o pištolju razmišljala kao o stvarčici što može da stane u tašnicu neke aristokratkinje kad ova pođe u operu. U šumama nadomak Beograda, Vojo ju je učio da puca, ali je Marina izgubila pištolj u snegu. Pa ipak, sada je iskusila šta je pištolj. Jednom kada joj roditelji nisu bili kod kuće, Marina i jedan njen drug su uzeli Daničin pištolj, koji je bio pokraj njenog kreveta, i odlučili da igraju ruski rulet. „Prislonio je pištolj na slepoočnicu, povukao oroz i ništa se nije dogodilo“, priseća se Marina. „Ja sam ga prislonila na moju, okinula i ništa se nije dogodilo. Zatim sam uzela pištolj i okinula ka biblioteci, a metak se zario pravo u jednu od knjiga.“ Prema jednoj verziji ove često ponavljane priče, Marina tvrdi da je ta knjiga bila Idiot od Dostojevskog. Nekoliko godina kasnije, predložiće da izvede performans u kome bi igrala ruski rulet, ovog puta sama.

Kad je napunila šesnaest godina, Marina se jedne večeri vraćala kući i dok je čekala lift u prizemlju, začula je korake i teško disanje. Pogledavši naviše, videla je nepoznatog čoveka, koji polako silazi niza stepenice sa šakom u pantalonama. Nije mogla da se odluči da li da beži ili da sačeka lift. No, lift je stigao u pravi čas. Ušla je u kabinu, naglo privukla i zatvorila gvozdena rešetkasta vrata, baš kad je čovek sišao do prizemlja. Lift je bio na pola puta do drugog sprata, kada je ovaj podigao ruku i zaustavio ga. Marina je sada bila potpuno bezbedna u kabini lifta, gledajući naniže u tog čoveka, koji ju je fascinirao, i osetila je izvesnu oholu nadmoć. „Samo me gledaj“, preklinjao je muškarac, masturbirajući unutar svojih pantalona. Sledećeg dana, Marinina majka je došla kući s posla sva zajapurena i besna. To nije bilo ništa neobično; u pola tri po podne Danica se vraćala s posla, a s njom su „stizala i ograničenja“, priseća se Marina. Ali, kada je Danica pozvala policiju i počela histerično da vrišti o nekom perverznjaku, Marina je shvatila da se sigurno i njoj to isto desilo, što joj je bilo veoma zabavno.

Danica je smatrala da su muškarci nehigijenski i da im se ne može verovati. Ovaj stav potkrepljivalo je, a možda i opravdavalo, Vojovo neprestano švalerisanje. Iza svoje stroge spoljašnje maske i gneva, Danica je bila veoma usamljena i krhka, ali Marina u to vreme nije imala mnogo saosećanja za majčinu narav, sve „izobličeniju“ od ljubomore i ogorčenosti. Svađe između Marininih roditelja bile su neprestane i nasilne. Jednom prilikom, Danica ju je usred noći probudila i koristila je kao živi štit da je Vojo ne bi pretukao. Još jedna pogubna svađa desila se nakon proslave jedne od njihovih godišnjica braka. Odmah nakon obeda, Vojo je načinio dotad neviđen gest – oprao je sudove, iako su imali služavku koja je obavljala taj posao. Marina je dobila zadatak da briše sudove. Pošto je Vojo slučajno ispustio na pod jednu od čaša za šampanjac, i ona se razbila, Danica je zaurlala na njega, govoreći da on za njihov brak mari koliko i za tu čašu. Njena tirada je trajala nekoliko minuta, dok je Vojo sve vreme bio neuobičajeno tih i miran. Kada je završila, pokupio je preostalih jedanaest čaša za šampanjac i razbio ih jednu po jednu o pod, govoreći: „Neću ovo da slušam još jedanaest puta“.

Tek što je Marina zakoračila u tinejdžersko doba, pronašla je pripremljena dokumenta o razvodu svojih roditelja, ostavljena između čaršava naslaganih u ormanu. Prošlo je izvesno vreme dok nisu počeli da žive odvojeno, a u tom intervalu im Marina nikad nije rekla da zna njihovu tajnu. Ksenija je verovala da Danica i Vojo odlažu rastanak prvenstveno da ne bi povredili Marinu, pošto je bila u ranjivom uzrastu. Nakon poslednje epske svađe njenih roditelja 1961, kada je Marina imala petnaest godina, Vojo je usred noći ušao u njenu sobu i saopštio joj da odlazi.

Nastavlja se