– Pa nije general dugme pa da se tek tako tamo sakrije. Uostalom, ja sam mu rekao da bih pored njegovih vojnika mogao da provedem četu vojnika, a ne jednog čoveka – prepričava svoj razgovor Grabovica.

Bunker koji obilazimo, za razliku od drugih, ima mnogo atraktivniju perspektivu kao svedočanstvo jednog opasnog vremena. Druga podzemna skloništa i podzemni objekti JNA nisu bili te sudbine. Najznačajniji objekat takvog tipa, podzemni aerodrom „Željava“ kod Bihaća srušen je prilikom povlačenja JNA, tako da je neupotrebljiv za svoju funkciju. Ovaj aerodrom je, za razliku od bunkera kod Konjica i od nekih drugih koji su bili zamišljeni da služe kao komandna mesta Vrhovne komande i samog Vrhovnog komandanta, a nikada nisu služili svrsi za koju su sagrađeni, bio u višedecenijskoj upotrebi. Komanda Ratnog vazduhoplovstva je 1955. godine formirala komisiju koja je, razmotrivši taktičko-tehničke uslove, predložila izradu projektnog programa i projektne dokumentacije za jedan objekat od budućeg podzemnog kompleksa na vojnom aerodromu „Željava“ kraj Bihaća.

Objekat je lociran u podnožju planine Plješevice na istočnoj padini (prema Bihaću), morfološki vrlo povoljnoj sa prirodnim uvalama za ulaze i sa grebenima koji ih razdvajaju. Tokom izgradnje objekta angažovani su i speleolozi za snimanje špilja radi njihovog premošćavanja specijalnim konstrukcijama od armiranog betona. Tri glavne podzemne galerije za smeštaj 58 aviona su međusobno povezane u obliku slova M sa produženim srednjim krakom za pregled i opravku dva aviona i dodatnom galerijom sa strane svodastog oblika sa vertikalnim oporcima širine 15,40 pri dnu i visine oko 10 metara. Ostale prostorije za razne namene i hodnici, izuzev kupole objekta, širine su 3 – 12 m. Ukupna dužina podzemnih tunela (galerija i pomoćnih prostorija) je iznosila 3500 metara.

Objekat ima četiri ulaza – izlaza, od kojih se srednji prvobitno koristio kao ulaz za avione i ljudstvo (u slučaju napada preko ustave i degazacione komore), a ostala tri se koriste za izlaz aviona. Svi su oni rulnim stazama povezani sa dve glavne poletno-sletne piste. Avioni su se unutar objekta razmeštali elektroakumulatorskim trgljačima, a izvan objekta su se kretali na sopstveni pogon.

Predviđeni su svi životni i radni uslovi za namensko korišćenje objekta sa potpunom autonomijom za 30 dana; električna, vodovodna i kanalizaciona mreža; dve rezervne dizel-električne centrale (jedna od 1000 kVA i druga od 625 kVA), skladišta ubojnih sredstava i rezervnih delova, skladište dizel i avionskog goriva sa razvodnom instalacijom po galerijama; prostor za dekontaminaciju aviona; 13 klima-komora sa specijalno zaštićenim ventilacionim šahtovima (koji ujedno služe i kao rezervni izlaz na površinu terena), a postojali su i šahtovi za otpadni vazduh i za izduvne gasove agregata kao i za instalaciju pogonskog goriva; protivpožarni sistem; stanica za dopunjavanje avionskih i zemaljskih akumulatora; kuhinjsko-trpezarijski blok; ambulanta; spavaonice…

Prostorije u unutrašnosti objekta su bile sa 56 teških čeličnih vrata. Navodi se podatak da je upotrebljeno 54 000 kilograma eksploziva za rušenje ovog aerodroma.

Godinu dana pre početka izgradnje skloništa D-0 kod Konjica, koje je još poznato pod šifrom Istanbul, počela je 1952. gradnja bunkera „Soča“ kod Goražda na površini od 15.000 kvadratnih metara. Ime skloništa nastalo je od slovenačkog preduzeća koje je izgradilo objekat. Jugoslovenska narodna armija počela je 1952. godine da gradi „Soču“, a radovi su završeni deceniju kasnije. Od 1963. do sedamdesetih godina prošlog veka uvedeni su voda, struja, kanalizacija… „Soča“ raspolaže s 15.000 kvadrata korisnog prostora. U podzemne hale, hodnike i kancelarije ugrađeno je 1.700 fluorescentnih armatura, a na svakom metru površine nalazi se trofazni priključak za mašine. Obezbeđeno je spoljno i unutrašnje napajanje električnom energijom, agregatima od 2,2 megavata. Ovo podzemno sklonište imalo je 98 numerisanih kancelarija, sa svom tada najsavremenijom opremom, telefonskim priključcima i mikrofonima. Vojni projektanti su predvideli sve do najmanje sitnice. Tako je ugrađen i lift kao spoj između dva sprata, zatim kuhinja i omogućen dovod industrijske i pijaće vode. Ovo sklonište imalo je specijalne komore za dovod i odvod svežeg vazduha, pa bi se u slučaju atomskog napada koristio vazduh koji je već u prostorijama tako što bi se regenerisao propuštanjem kroz specijalne vodene stanice.

Kao i u ostalim slučajevima kada se ulaz maskirao, graditelji „Soče“ napravili su obična gvozdeno-drvena vrata na ulazu, ali su zato vrata iza njih teška tri tone i debela jedan metar. Prema planovima komande JNA, bilo je predviđeno da u „Soči“, u namenskoj industriji istovremeno radi 800 radnika, ne računajući članove i pratnju Generalštaba JNA, na čelu s vrhovnim komandantom Josipom Brozom Titom.

U ovo sklonište, kao i u sva druga u Bosni i Hercegovini, nakon sklapanja Dejtonskog primirja, ušli su vojnici NATO-a. Nekadašnje sklonište za Tita i Generalštab, pripalo je opštini Novo Goražde. Opština je uradila projekte za uzgajanje šampinjona i japanskih gljiva šitaki u ovom podzemnom objektu. U opštini očekuju da se jave zakupci tog prostora koga ima na pretek.

Istu sudbinu doživeo je i bivši vojni objekat „Kuk 0“ u Biokovu, koji je iznajmljen na 30 godina jednom privatniku da bi ovaj u njemu gajio šampinjone. Ovo je, koliko se zna, prvi izgrađeni podzemni bunker u bivšoj Jugoslaviji za potrebe Vrhovne komande, a građen je da posluži kao atomsko sklonište saveznu vladu bivše Jugoslavije. U njemu se nalaze tuneli duži od 800 metara i niz prostorija, radnih kabineta i spavaonica za funkcionere raspoređenih poput lavirinta koji slično kao i u Konjicu, zalazi i do 200 metara duboko u planinu Biokovo.

Gradili su ga zarobljenici i informbirovci bušeći stene običnim ručnim alatom, a izgradnja je okončana 1952. nakon čega je vojska zabranila pristup području u pojasu od tri kilometra. Objekt se vodom napajao iz izvora jedine biokovske rijeke Bukve. Imao je tri agregata za električnu energiju, svaki po 180 kilovata snage s rezervom od 36.000 litara nafte, akumulatorsku stanicu, vlastitu trafostanicu i sistem veza s vrhovnom komandom i svim vojnim garnizonima, ambulantu, hiruršku ambulantu i drugo potrebno za višemjesečni boravak pod zemljom. U njemu je moglo boraviti više od hiljadu osoba.

Poseta Franje Tuđmana

Objekt u Biokovu je svake godine osavremenjavan novim tehničkim dostignućima. Kada je došao u ruke Hrvatske vojske, posetio ga je Franjo Tuđman koji je odmah hteo da bunker pretvori u vojni muzej. Isto je želela i opština koja je u svojim prostornim planovima kompleks uvrstila kao sportsko-rekreativnu zonu s turističkom namenom. Na kraju, stigli su samo šampinjoni.