– Nisam nešto posebno vežbao dribling. On mi je, da tako kažem bio urođen, kao neki dar od boga. Ali, da budem iskren, to što sam mnogo znao o fudbalu uticalo je na paradoksalan način da u njemu ne pružim ni 50 odsto svojih mogućnosti. Naime, nisam kao ostali moji saigrači vežbao punom parom jer sam mislio da je dovoljan talenat. Međutim, ispostavilo se da oni koji su mnogo manje od mene poznavali tajne fudbalske igre, a bili su uporniji i vredniji, bolje su prošli – iskreno će Nebojša Vučićević.

Čudo od deteta sa Dorćola prvi je primetio čuveni lovac na talente Aca Stafanović, trener mlađih selekcija OFK Beograda, i Uške se spusti malo nizvodno Dunavom do Karabrume. Romantični igračmeđu „romantičarima“ brzo se snašao i napredovao i posle sezone u kojoj je bio drugi stralac šampionata Jugoslavije postaje zvezda prelaznog roka.

-Bilo je sve sređeno da postanem član Crvene zvezde. Trener Gojko Zec, koji me je vodio u OFK Beogradu, kad je prešao na Marakanu želeo je da i ja krenem njegovim stopama. Sa tadašnjim direktorom crveno-belih Draganom Džajićem, koga veoma cenim kao igrača i čoveka, dogovorio sam se o prelasku. Ali, dogovor kvari Partizanova legenda Momčilo Vukotić. On je te 1983. godine završavao blistavu karijeru i postao direktor crno-belih. Moca dolazi kod mog oca Dragoslava. Njih dvojica su se dogovorili da pređem u Partizan i ja kao dobar sin poslušao sam tatu. Nisam se pokajao oko izbora, iako mi je Džaja poručio da ću žaliti zbog toga. Moram da priznam da sam bio simpatizer Zvezde u to vreme, ali otkada sam došao u Humsku ulicu postadoh zagriženi partizanovac, pa na mom primeru može da se primeni ona izreka „poturica je gori od Turčina“ .

Navijači Partizana odmah su ga prihvatili, ali Uške se nije odmah izborio za mesto u timu novog kluba.

-Moj put do prvotimca crno-belih bio je mukotrpan, jer je Partizan imao izuzetno dobre igrače. A, to što sam se izborio za dres sa brojem 11 u mnogome sam zahvalan našim navijačima. Oni su sa tribina tražili da ja igram i kad sam bio na terenu uvek su mi davali ogromnu podršku. Njihov sam večiti dužnik, mada mislim da sam se pošteno odlučio Partizanu, s kojim sam za šest godina provedenih u njegovim redovima osvojio tri šampionske titule i jedan Kup.

A, malo je falilo da napustite crno-bele posle samo dve sezone.

– Tako je. Otišao sam u Ameriku da se posvetim samo malom fudbalu. Kad su u Partizanu saznali za moju nameru pronašli su me tamo, ponudili stan i ja se vratih.

U malom fudbalu bili ste još veći virtuoz nego u velikom.

– Da sam se posvetio malom fudbalu sigurno bih zaradio veće pare, pogotovo što je on kasnije napravio bum u celom svetu, a ne samo u SAD. Istina, američki i onaj pod okriljem FIFA se dosta razlikuju. U Americi se igra na martinelu, a izmene su kao u hokeju, odnosno može da se uđe na teren u toku igre, pa sam ja igrao samo u napadu, što mi je odgovaralo.

Internacionalnu karijeru ipak ste završili u SAD i to baš u malom fudbalu.

– U svojoj 36. godini otišao sam tamo i ostavio povoljan utisak, kao svojevremeno Slaviša Žungul, Srba Stamenkovići Preki Radosavljević, koje Amerikanci i dalje dobro pamte.

Te 1998. godine vraćate se u Srbiju, gde vam se rodio naslednik (danas ima 10 leta i kao otac talentovan je za fudbal, a igra, naravno, za Dorćol), sa namerom da okačite kopačke o klin. Međutim, ubrzo ih obuvate. Jer, kao svaki pravi Dorćolac kad je potrebno nešto Dorćolu mora mu se pomoći.

– U voljenom klubu dobijam uloge i igrača i trenera.

Dorćol biva preporođen vašim dolaskom.

– Kao trener uveo sam ga u Drugu ligu. To je bio ogroman uspeh, pogotovo kad se ima u vidu da po propozicijama nismo mogli da igramo na svom terenu i skromne finansijske mogućnosti kluba.

I sad ste posle 10 godina ponovo trener Dorćolaca.

– Pozvao me je moj prijatelj Miodrag Mića Sovtić, inače prvi čovek kluba, i naravno nisam mogao da ga odbijem jer Dorćol i Partizan su moje najveće ljubavi. Kad sam došao u jeku jesenje sezone bili smo pretposlednji, a prezimićemo na devetom mestu sa samo dva boda manje od petoplasiranog u Srpskoj ligi Beograda.

Dorćol sigurno ostaje u ligi, a da li će ostati i Uške ostaje, videće se. Postaje ponovo zvezda prelaznog roka kao kad su se svojevremeno oko njegovih igračkih usluga otimali Partizan i Zvezda, ali ovog puta u ulozi trenera. Sad, istina, tata ne može da presudi kojim putem da krene. Međutim, uvereni smo da će opet napraviti pravi izbor, jer Nebojša VučićevićUške uvek je imao izvanredan pregled igre.

 

Najdraži gol protiv Zvezde

Iako mu je osnovno zaduženje bilo da „pakuje“ golove drugima, među navijačima omiljeni Uške ih je i sam dosta postigao – 135. A, jedan posebno izdvaja.

-Najdraži mi je onaj iz 1985. protiv Zvezde u poslednjem minutu, kad je zahvaljujući tom pogotku Partizan remizirao.

Najbolja partija protiv Veleža

Naš sagovornik za Partizan je odigrao 340 meceva, a u najlepšoj uspomeni ostao mu je onaj u finalu Kupa Jugoslavije protiv Veleža (6:1) 1989. godine, kad je veštim driblinzima do ludila dovodio Mostarce.

– U tu utakmicu svi smo ušli veoma motivisani, jer Partizan dotle 30 godina nije osvojio pehar u kupu. Zgromili smo Velež, a mislim da je to bila najbolja moja igra u crno-belom dresu.

Ceni Bjekovića i Bekvalca

Kao igračNebojša Vučićević promenio je mnogo trenera, najviše ceni Bjekovića, a otkada i on ima to zvanje najviše uvažava Bekvalca.

– Nažalost, nemamo više velikih trenera. Razlog je taj što se sada više traže oni poslušni, koji su stvorili neki svoj klan. Na klupama se vrte jedni te isti, a naš fudbal stagnira, da ne kažem propada – smatra Vučićević.

 

Često se selio

Nebojša Vučićević počeo je karijeru u Palilulcu, filijali OFK Beograda, pa onda među „romantičarima“, a dalje sledi Partizan, Mec, Salamanka, boravak u Koreji, Nafta (da pomogne drugu Milku Đurovskom), Kipar, Amerika i na kraju Dorćol.

Kao trener počeo je u Dorćolu (uveo ga u Drugu ligu), pa slede Mladenovac (uveo ga u Drugu ligu), beogradski Radnički (uveo ga u Prvu ligu), kulski Hajduk (po prvi put u istoriji izborio plasman u Kup UEFA), Nafta (stvorio temelje za ulazak u Drugu slovenačku ligu), kragujevački Radnički, kraljevačka Sloga.

-Nemirnog sam duha. Volim izazove. Kao igračjedino sam se duže zadržao u Partizanu, jer mi je tu bilo i najlepše. Kad sam postao trener menjao sam sredinu čim gazda počne da se meša u moj posao. A, nažalost, ima mnogo takvih koji misle da sve znaju u fudalu ako imaju pare. Ipak, ima retkih izuzetaka, kao što su Nikola Džomba iz Hajduka i Aca Bulićiz Radničkog, koji nisu treneru solili pamet.

 

Večno pamtiti Romu

Večni grad Rim, odnosno Romu, Nebojša Vučićevićće večno pamtiti, kako po dobru tako i po zlu.

Po dobru:

– Ona utakmica u Beogradu kad smo pobedili slavni italijanski klub sa 4:2 najbolja je međunarodna utakmica koju je Partizan odigrao dok sam bio njegov član.

Po zlu:

– Revanš u Rimu bih najradije zaboravio. Međutim, nedavno me je na tu žalosnu epizodu podsetio SOS kanal, kad je u negativnom kontekstu objavio tim Partizana koji je igrao tu sramnu utakmicu. Srećom, navijači Partizana dobro znaju koji su igrači sabotirali tu utakmicu. Ja sigurno nisam, a nije na meni da ih prozivam. Neka ih proziva savest – kaže Vučićević.

close
Šarmer sa Dorćola 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.