Iskazana je, takođe, spremnost da i u narednim etapama našeg puta Crna Gora uživa intenzivnu podršku SAD, rekao je Milo Đukanović, premijer Crne Gore, u intervjuu za Danas, sumirajući rezultate razgovora sa potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom i državnom sekretarkom Hilari Klinton.

Čuje se da je kao deo vaših priprema za ovu posetu doneta odluka o slanju 34 pripadnika Vojske CG u Avganistan. Navodi se, takođe, da su zbog ove posete nedavno uspostavljeni diplomatski odnosi Crne Gore sa Kosovom. Koliko su ovakva tumačenja pripadala „redu vožnje“ programa vaše vlade u ovom periodu?

– Ne znam da li su domaćini prilikom određivanja datuma posete imali i to u vidu. Ali, mi smo te dve aktivnosti realizovali potpuno nevezano sa terminom posete i u skladu sa projektovanom dinamikom. Oko naših vojnika za Avganistan odavno je bio definisan termin odlaska – početak marta – tako da je sasvim logično da su oni sad u završnoj fazi priprema. A, kad je u pitanju uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Kosovom, onda je činjenica da ovaj sadašnji termin predstavlja, zapravo, određeno zakašnjenje u odnosu na ono što smo mi ranije planirali. To zakašnjenje uzrokovano je različitim razlozima. Između ostalog, i uvažavanjem određenih informacija koje smo dobijali iz Beograda. Naravno, oni su bili protiv našeg priznavanja Kosova i diplomatskih odnosa, ali bi im bilo značajno da se ništa ne radi na tom planu dok se ne završi iznošenje argumenata pred sudom u Hagu.

Znači, ne dok se ne saopšti odluka suda – već dok se ne završi iznošenje argumenata svih učesnika u raspravi pred sudom?

– Upravo tako. Pošto je ta faza završena, smatrali smo da treba postupiti u skladu sa onim što predstavlja odgovornu implementaciju jedne odluke koju smo doneli pre godinu i par meseci. Oko toga, zaista, nije bilo kalkulacija da će nam ti potezi ovde sad popraviti poziciju u razgovorima. Niko iz Vašingtona nije od nas tražio tako nešto, niti insistirao.

Čula su se i medijska tumačenja u Crnoj Gori i Srbiji da je prisustvo ministra finansija Igora Lukšića u delegaciji zapravo u funkciji njegovog predstavljanja Amerikancima kao vašeg budućeg naslednika na mestu premijera?

– Takvim spekulacijama nema mesta. Platforma naše posete bila je zasnovana na razgovorima sa predstavnicima američke administracije i čelnicima najviših međunarodnih finansijskih institucija – Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, čije je sedište u Vašingtonu. A, Lukšić je ne samo ministar finansija i potpredsednik vlade, već i guverner Banke CG u Svetskoj banci. To je bio ključni motiv da on bude u našoj delegaciji.

Nema ničeg skrivenog ni na temu moje političke budućnosti. Ja sam odavno rekao da bih želio da u određenom trenutku promenim profesiju. Tako da i sad želim da ponovim da ću negde u narednom periodu, kroz razgovore sa ljudima s kojima delim odgovornost za državne poslove u Crnoj Gori, videti koji je to dobar trenutak da ostvarim ono što su moje namere i želje, a da pri tom ničim ne dovedem u pitanje ne samo kurs kojim se Crna Gora kreće nego ni dobar tempo koji imamo na putu do naših ciljeva.

Kakva ste reagovanja čuli u Vašingtonu povodom Tadićeve eksplicitne podrške celovitoj BiH, iznetu nakon nedavnih referendumskih pretnji iz Banjaluke?

– Reagovanja na tu Tadićevu izjavu bila su veoma pozitivna i sa njihove i sa naše strane. Preneo sam im tim povodom moja saznanja iz ranijih razgovora sa predsednikom Srbije u kojima je bio kategoričan da nije interes Srbije nestabilnost – već da je interes očuvanje jedinstvene BiH. Odnosno, da bilo kakva inicijativa koja bi vodila ka ugrožavanju integriteta BiH ne bi imala podršku Srbije. Tadić je nedavno izneo i vrlo jasan stav o ideji referenduma u Republici Srpskoj, što ja ocenjujem kao značajno ohrabrenje. Ovde mi je rečeno da je to je stav koji ima punu podršku Amerike.

Kako se reagovalo na nedavna Mesićeva „varničenja“ oko RS i koliki je interes Amerikanaca za tu njegovu priču?

– U našim razgovorima u Beloj kući i Stejt departmentu to se nije pominjalo, ali jeste u nekim drugim kontaktima. Umesto odgovaranja na njihova pitanja, ja sam iznosio stav da je najvažnije biti usredsređen na strategiju očuvanja jedinstvene BiH. Bilo kakav povratak ili rehabilitacija onih ideja koje su prethodile Dejtonu, sigurno bi značile obnovu tragedije. Posle razgovora sa zvaničnicima Zagreba, kao i iz kontakata sa predsednikom Srbije, uveren sam da i kod jednih i kod drugih postoji čvrsta podrška očuvanju jedinstvene BiH. S obzirom na to da je to jedinstven stav SAD i Evrope, mislim da je potrebno iskoristiti tu okolnost da se ujedine napori u regionu i široj međunarodnoj zajednici – možda toj inicijativi pridružiti još neke uticajne države, kako bi imali veću sigurnost da će pokrenuta „butmirska inicijativa“ doneti potrebnu formu za održivost dejtonske BiH.

U američkim ocenama Crna Gora se označava kao „važan igrač“ na terenu regionalne stabilnosti, ali se i ukazuje na kontinuitet nesporazuma i problema u odnosima sa Srbijom. Kako na to gledate?

Znam da postoje interpretacije u javnosti da Crna Gora povlači određene poteze ili „želeći da naudi Srbiji“ ili „ne respektujući dovoljno interese i stavove Srbije oko određenih pitanja“. Ni slučajno nije reč o tome. Zaista, ne samo da Srbiju respektujemo kao važnog igrača u regionu do čije nam je stabilnosti stalo, već i veoma respektujemo nešto što je istorija i tradicija međudržavnih i međuljudskih odnosa – ne samo između Srbije i Crne Gore nego i međuljudskih odnosa građana i porodica koje su vrlo isprepletane. Ali, ono što je očigledan problem jeste to da deo javnosti u Srbiji još uvek nije spreman da prihvati da je Crna Gora uistinu nezavisna i da vodi svoju politiku u skladu sa svojim procenjenim nacionalnim interesima. Tako da su i teške odluke koje smo donosili – poput odluke o priznanju Kosova, uključivale i vrlo senzibilan odnos prema očekivano negativnom stavu Srbije prema tim pitanjima. Ali, ipak su prevagnule naše procene da to treba uraditi zato što predstavlja uvažavanje političke realnosti koju je nemoguće promeniti. I smatrali smo da je potrebno biti pošten prijatelj i pošten partner Srbiji čak i tad kad je potrebno saopštiti joj i neku neprijatnu realnost. I da je to poštenije i odgovornije nego licemerno podgrejavati nešto što inače smatramo iluzijom.

Nedavno je povlačenjem u Beograd ambasadora iz Podgorice, zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa Crne Gore sa Kosovom, ponovo došlo do jednog od tih iskakanja sa koloseka željenih odnosa sa Srbijom. Kako gledate na takvu politiku Srbije kojom se, recimo, prema SAD i još nekim zemljama, ostavljaju po strani neslaganja oko ključnog pitanja Kosova i ide se na unapređenje ostalih odnosa – dok se od tog odstupa kad je reč o odnosima Srbije sa susedima?

– Ja mislim da je to kontraproduktivno. Žao mi je što u politici Srbije traje ta inercija odnosa prema susedima. Iz razgovora sa državnicima regiona, nigde nisam prepoznao nameru da se vodi politika na štetu Srbije. Naprotiv: gde god da sam razgovarao, od Zagreba do ostalih centara, postoji saglasnost u stavu da je za sve nas veoma važno da Srbija zauzme svoje mesto u kompoziciji koja sa Balkana ide ka evropskim i evroatlantskim integracijama. Dakle, postoji svest o tome da svi u regionu imamo koristi od posvećenosti Srbije njenoj evropskoj budućnosti. Zbog toga živimo u uverenju da su se stišale strasti koje su se rasplamsale tokom ratova 90-ih godina i da danas svi trezveno razgovaramo i razmišljamo o tome kako možemo sarađivati i biti jedni drugima od koristi. Posle duže vremena imamo konsensualno usaglašen pogled na evropsku budućnost, što je kapitalna novina u regionu. Ako je to već tako, onda je za očekivati da i Srbija pokazuje višak, a ne manjak senzibiliteta za susede i ostale u regionu. To ne doprinosi onome što su zajednički ciljevi u regionu, a ako je suditi prema percepcijama takve politike na važnim međunarodnim adresama – to ne doprinosi ugledu Srbije u svetu.

Kada će Crna Gora da plati račun od milion i po evra za „Vilu Crnogorka“ u Beogradu?

– Mislim da i taj slučaj predstavlja potvrdu tog preterivanja iz Srbije kad su u pitanju odnosi sa susedima, odnosno nedovoljne senzibilnosti kad je u pitanju potreba pojačanog partnerstva sa državama u regionu. Nažalost, kad je u pitanju sukcesija prava u odnosu na prethodne zajedničke države, Crna Gora tu uopšte nema ravnopravan status. U odnosu na imovinu prethodne SFR Jugoslavije, u onih 38 odsto koliko je pripalo SR Jugoslaviji dominantno je bilo učešće Srbije, bez obira na prethodni dogovor da će Crna Gora imati u tome određeni procenat. Nažalost, taj proces u odnosu na podelu imovine SFRJ nije završen, a kamoli da je počeo proces vezan za SRJ. Prema tome, činilo mi se veoma logičnim da bi za sve ovo vreme dok Srbija koristi deo naših prava u inostranstvu mogla da bude kao simbolična i najminimalnija kompenzacija to što Crna Gora ima tu svoju kuću koju koristi u Beogradu. Kao zagovornik čistih imovinskih rešenja apsolutno sam spreman da i na tu temu zakupnine za „Vilu Crnogorka“ u Beogradu ubrzamo sve procedure koje će doprineti da se ustanovi šta pripada Crnoj Gori od imovine SRJ. I da potpuno u skladu sa tim – ukoliko je nesporno imovinsko pravo Srbije nad tom kućom u Užičkoj ulici – platimo sve što sleduje i da onda, eventualno, potražimo za sebe neku drugu adresu u Beogradu. Ne sme se zaboraviti da svih ovih godina Srbija koristi u inostranstvu bez ikakve nadoknade i deo imovine koji je nesporno crnogorski. A, vrednost te crnogorske imovine pod kontrolom Srbije u svetu uveliko premašuje vrednost pomenute kuće koju Crna Gora koristi u Beogradu.

 

Uključiti Tursku i Rusiju u Butmirski proces

Iz američkih izvora se prenosi da ste sugerisali uključenje Rusije i Turske u realizaciju „butmirske inicijative“ za BiH?

– Ako pođemo od pretpostavke da je region privržen jedinstvenoj i stabilnoj BiH i činjenice da su SAD i EU nosioci započetog Butmirskog procesa, čini mi se da bi za uspeh tog projekta bilo dragoceno učešće i ta dva važna međunarodna činioca kao što su Rusija i Turska. Ne mislim da u vizuri njihove spoljne politike postoji drugačije viđenje budućnosti BiH. Ali, iz balkanskog iskustva znam da ljudi koji ne žele uspeh konstruktivnim inicijativama, kao što je ova o održavanju funkcionalne BiH, mogu da pokušavaju da stvore utisak kako za svoje neproduktivne ideje imaju podršku ove ili one strane. Pokazalo se u Dejtonu, a i u nekim drugim prilikama, da kad se ujedini napor ključnih činilaca međunarodne zajednice da se ipak dolazi do rešenja koja znače odgovor na velike probleme ove vrste i dovode do dugotrajnijeg i pouzdanijeg mira. Sad, očigledno, ne možemo biti zadovoljni funkcionalnošću BiH. Mislim da kroz ustavne reforme treba raditi na uspostavljanju višeg nivoa funkcionalnosti, ali naravno čuvati tekovine Dejtona.

„Crnogorski DOS“ deluje mi komično

Sve češće se pominje nekakav „crnogorski DOS“, kao vid ukrupnjavanja opozicije u borbi protiv vladajuće koalicije. Jedan od njihovih lidera uskoro takođe dolazi u Vašington?

– Mislim da je svaka kopija neminovno lošija od originala. A, kad se pokušava van vremenskog konteksta i van jedne elementarne političke realnosti praviti jedna takva asocijacija na Miloševićevo vreme u kojem je nastao DOS u Srbiji – to mi sad deluje malo komično. Siguran sam da bi naša vladajuća koalicija bila bolja da ima jaču konkurenciju. Zato mi se čini nepotpunim i površnim insistiranje na jedinstvu pojedinih lidera opozicije. Problem crnogorske opozicije jeste taj da oni ni do danas nisu definisali jednu konkurentnu programsku platformu koja će ubediti građane Crne Gore da će im doneti dobro promena vlasti koju oni predlažu. Umesto toga, oni zasad nude samo animoznost prema vladajućoj koaliciji, pre svega prema DPS i meni lično. Ja to shvatam kao deo viška političkih strasti koje se emituju na Balkanu i naučio sam da s tim živim.