Siromaštvo najveći rizik za prekid školovanja

Razlike u procentima stručnjaci objašnjavaju činjenicom da metodologija prikupljanja podataka ima brojne nedostatke, da se za zaključke koriste različiti izvori i različite definicije pojmova, pa je u takvim uslovima potrebno pažljivo donositi zaključke. Očekuje se da ovaj problem bude rešen kada Jedinstveni informacioni sistem u prosveti konačno zaživi.

– Prilikom donošenja zaključaka o situaciji u Srbiji, važno je imati u vidu da postoji veliki disparitet između podataka za opštu populaciju i za učenike iz osetljivih grupa. Konkretnije, kada se posmatra opšta populacija, podaci govore da je osipanje iz obrazovanja veoma malo, da je završavanje osnovne škole na zavidnom nivou, te da se prelazak iz osnovne u srednju školu dešava kod najvećeg broja učenika. Međutim, situacija je obrnuta kada je reč o učenicima iz osetljivih grupa.

Stope upisa, završavanja osnovne škole i prelaska u srednju školu su značajno niže – kaže za Danas Žaklina Veselinović, zamenica direktorke u Centru za obrazovne politike, napominjući da je u tom smislu potrebno mnogo više mera usmeriti na podršku obrazovanju upravo đaka iz osetljivih grupa.

Veselinović ističe da faktori rizika deluju na učenike ne samo iz njihovog neposrednog okruženja, već da sve što se dešava na nivou škole, zajednice i cele države, može da ima i te kako negativne posledice na obrazovnu putanju jedne mlade osobe.

Prema njenim rečima, najjači faktor rizika od osipanja je siromaštvo i život u depriviranoj sredini.

– Kada je reč o socioekonomskom statusu porodice, misli se na to da li su prihodi porodice minimalni, ispod proseka, da li je porodica korisnik mera iz sistema socijalne zaštite, koji nivo obrazovanja su stekli roditelji učenika, koliko vrednuju i motivišu svoju decu da uče i steknu što viši nivo obrazovanja. Značajan prediktor budućeg obrazovanja dece upravo leži u socioekonomskog statusu porodice. Ukoliko je porodica siromašna, ukoliko se u njoj ne vrednuje obrazovanje, manje su šanse da će dete steći viši nivo obrazovanja. Najčešće će već posle osnovne škole ili posle srednje, ukoliko je završi, mlada osoba početi da radi i da doprinosi egzistenciji porodice, bez mogućnosti da se još nekoliko godina školuje u visokom obrazovanju – ističe Veselinović.

U faktore rizika, dodaje, spadaju i često izostajanje učenika iz škole, niska postignuća, prihvaćenost učenika u školi od vršnjaka, ali i očekivanja koja nastavnici imaju od samih đaka – ako nastavnici „spuste“ očekivanja to na dugi rok ima negativne posledice na učenike i njihov obrazovni put.

– Podaci iz 2019. godine za sve učenike pokazuju da je obuhvat osnovnim obrazovanjem 98,1 odsto. Deca koja se ne upišu u predviđenom uzrastu, pretpostavljamo, pripadaju osetljivim grupama. Neki od njih se upišu u osnovnu školu, ali kasnije, sa „mlađim“ generacijama. Razlozi, opet, najčešće leže u siromaštvu porodice. Stopa završavanja osnovne škole iznosi 97,1 odsto, dok je stopa osipanja 0,6 odsto – kaže Veselinović.

Ona objašnjava da se upravo na ovim podacima vidi nesavršenosti metodologija praćenja, jer nije jasno zašto onda stopa završavanja nije 99,4 odsto od upisanih (već je 97,1), ako je stopa osipanja samo 0,6 odsto.

– Pretpostavka je da je tih 2,3 odsto upisanih izašlo iz sistema, ali ne zato što su zaista prestali da se školuju, već zato što su promenili školu, otišli iz zemlje, što su prešli u privatno obrazovanje ili bilo kog drugog razloga. Zato se povremeno dešava da se u statistici pojavljuju procenti preko 100 odsto jer se jedan učenik „računa“ dva puta: prvi put kao „ispisan“ iz jedne škole (odustao od obrazovanja), a drugi put kao upisan u statistici druge škole – kaže Veselinović.

S druge strane, podaci o učenicima iz romskih naselja su mnogo više zabrinjavajući. Najnovije MICS 6 istraživanje višestrukih pokazatelja iz 2019. godine pokazuje da je stopa završavanja osnovne škole učenika iz romskih naselja u toj godini bila 64 odsto. Kada je reč o prelasku u srednju školu, stopa nastavljanja obrazovanja nakon osnovnog je 98,2 odsto, dok je opet za određene grupe stanovništva ovaj procenat izuzetno zabrinjavajući pošto je efektivna stopa prelaska u srednju školu učenika iz romskih naselja 55 odsto, navodi Veselinović.

Ona naglašava da je završavanje srednje škole poseban problem i da su učenici koji pohađaju trogodišnje obrazovne profile u stručnim školama naročito pod rizikom da neće steći srednjoškolsku diplomu.

– Takvih učenika u celokupnoj populaciji srednjoškolaca je oko 13 odsto. Oni treba da budu prioritetna grupa za sistemsku podršku, a poželjno je da se još u osnovnoj školi prepozna da su pod rizikom. Stopa završavanja srednjeg obrazovanja je 87 odsto, a kada je reč o učenicima iz romskih naselja 61 odsto – navodi naša sagovornica.

Veselinović napominje da sistemsko rešenje problema osipanja iz obrazovnog sistema postoji, ali da još uvek nije u potpunosti primenjeno. A rešenje je, pre svega, u tome da se obrazovanje tretira kao prioritet našeg društva, ne samo deklarativno već i suštinski, što podrazumeva mnogo veća izdvajanja iz budžeta i međusektorsku saradnju.

– Na primer, moralo bi da se poveća izdvajanje za podršku obrazovanju najsiromašnijih učenika kako bi stekli bar srednjoškolsku diplomu i koliko toliko opremljeni kompetencijama ušli na tržište rada. Sistemska podrška mora da dođe iz najmanje tri sektora (obrazovnog, socijalnog i zdravstvenog) i to integrisanim i koordinisanim pristupom. Osim mera koje direktno dolaze sa nacionalnog nivou u smislu materijalnog obezbeđenja (ishrana, odeća, udžbenici, školski pribor itd.), sistemska podrška treba da bude obezbeđena i na lokalnom, kao i na školskom nivou – kaže Veselinović.

Nastavnici kao ključ uspeha

Žaklina Veselinović napominje da je usavršavanje nastavnika jedan od ključeva uspeha da se smanji osipanje iz obrazovnog sistema.

– Svaki nastavnik treba da razume kontekstualne i sve druge faktore sa kojima se suočava dete koje dolazi iz deprivirane sredine. Takođe svaki nastavnik treba da veruje i pokazuje svojim radom da je obrazovanje važno kako za izlazak iz siromaštva, tako i za ukupan socioekonomski razvoj zemlje. U tom smislu, sistemska podrška podrazumeva pravovremen i adekvatan odgovor cele škole. Model koji sama škola može da primeni se odnosi pre svega na tri polja delovanja: na pojedinačnog učenika (valjano prepoznavanje rizika i adekvatni plan podrške na individualnom nivou), na nivo cele škole (bolje iskorišćenje postojećih resursa kao što su vršnjačka podrška, uključivanje roditelja i lokalne zajednice, inovirani načini dopunske nastave itd.) i na menjanje školske kulture i jačanje kapaciteta zaposlenih u obrazovanju – ističe Veselinović, uz napomenu da „ne možemo očekivati od škola da samostalno nadoknade sistemske nedostatke ako mi kao društvo ne smatramo da je obrazovanje važno i ako mu se ne posvećuje dovoljno resursa“.