Foto: Aleksandar Veljković

U mnogim obrazovnim ustanovama zabranjeno je da đaci nose kući kontrolne zadatke, a jedina prilika da ih roditelji vide je da dođu na otvorena vrata kod predmetnog nastavnika. Na prvi pogled jednostavno, na drugi – vratolomija koju zaposleni roditelji praktično ne mogu da savladaju.

Čak i u nižim razredima osnovne škole, mesečno ima po nekoliko kontrolnih zadataka, dva pismena u polugodištu, a ako se tome dodaju i česte petnaestominutne provere znanja, ispada da roditelj svake nedelje mora da dolazi u školu. Još je veća muka od petog razreda, jer đaci u „udarnim“ mesecima, pred tromesečje i polugodište imaju i po sedam, osam „velikih“ kontrolnih. Da bi roditelj uspeo da vidi zadatke i gde je njegovo dete pogrešilo on mora da prati raspored otvorenih vrata svakog predmetnog nastavnika, a to neminovno znači menjanje smena, kašnjenje ili izlazak s posla. I sve to da bi ispunio obavezu koju mu je propisala škola, a koja se, paradoksalno, postarala da tu dužnost ne može da ispuni.

Škole takvu odluku pravdaju obavezom nastavnika da čuva pismene provere zbog eventualnog inspekcijskog pregleda, ali i zato što se dešavalo da učenici, pa čak i roditelji, prepravljaju odgovore i bodove, a potom se žale da dete nije dobro ocenjeno.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisao je kao težu povredu radne obavezu nastavnika odbijanje davanja na uvid rezultata pismene provere znanja učenicima i roditeljima, ali ne predviđa način na koji to škole treba da urade.

U Ministarstvu prosvete Danasu je rečeno da „učenik i roditelj imaju pravo uvida u pisani rad, kao i pravo na obrazloženje ocene, s tim da škola utvrđuje način kako omogućava roditelju uvid u pisani rad“. Iz toga je jasno da roditelj nema osnova da se žali ni direktoru, niti prosvetnoj inspekciji. Na nesklad propisa i školske prakse ukazuje i Pravilnik o ocenjivanju, koji kaže da je ocena javna, ali i da se na početku školske godine učenici i roditelji obaveštavaju o kriterijumima, načinu, postupku, dinamici, rasporedu ocenjivanja i doprinosu pojedinačnih ocena zaključnoj.

Od ove obaveze škole su ispoštovale samo jednu – da unapred objave raspored pismenih provera znanja dužih od 15 minuta.

– Ima roditelja koji ne znaju strani jezik, pa i kada bi otišli na otvorena vrata da vide test, ne razumeju gde je dete pogrešilo. Mnoge stvari smo zaboravili, nije jednostavno kad vam nastavnik pokaže kontrolni iz matematike ili fizike, a vi treba za kratko vreme da ga protumačite – navodi neke od problema majka učenice jedne beogradske škole, ukazujući i da roditelji nisu upoznati sa kriterijumom ocenjivanja.

Pojedine škole uvele su princip da nastavnici šalju kontrolne po deci koje sutradan moraju da vrate, uz obavezan potpis roditelja, kako bi bili sigurni da su informisani o rezultatima. Dragi Lukić, direktor OŠ „Svetozar Marković“, kaže za Danas da se roditeljima mora omogućiti redovan uvid u pismene provere znanja i da je neprihvatljivo to ograničavati.

– Ako sumnjaju da će neko da prepravlja kontrolni ili bodovanje, nastavnici mogu da ga fotokopiraju ili da slikaju mobilnim telefonom, odnosno da to omoguće đacima – kaže Lukić.

Za njega je neverovatno da takve škole postoje, dok Slobodan Malušić, specijalista pedagogije i dugogodišnji direktor OŠ „Đura Daničić“ potvrđuje da je reč o čestoj praksi.

– Nažalost, ima primera da se kontrolni prepravlja, ali u pitanju je manji broj roditelja i učenika. Ne može 29 roditelja biti kažnjeno, zbog jednog lošeg primera. Ako nastavnik sumnja da se neko tako ponaša, treba to da mu stavi do znanja. Zamislite kakvu poruku svom detetu šalje takav roditelj, koji treba da ga uči moralnosti, tačnosti, istinitosti. Loši odnosi roditelja i nastavnika se negativno odražavaju na učenje. Svaki nastavnik ima mogućnost da fotokopira kontrolni, ako sumnja da će ga neko prepraviti i da fotokopiju ili original pošalje roditeljima – ističe Malušić.

Na pitanje da li nastavnici štite sebe, jer bi redovnim uvidom u kontrolne zadatke roditelji mogli svašta da pronađu, od grešaka do neprecizno formulisanih ili dvosmislenih pitanja, Malušić ne vidi ništa sporno da im se ukaže na propuste, jer i među roditeljima ima prosvetnih radnika.

– Zašto da nastavnik ne prizna grešku? Nastavnik mora da shvati da je stalno na pozornici i da je stalno posmatran, procenjivan i ocenjivan. Roditelj ima i zakonsko i moralno pravo da zna šta je njegovo dete uradilo, gde je pogrešilo i da prati njegovo napredovanje – ističe Malušić.