– Roditelji i škola su pre slučajni poznanici nego partneri. Rezultati istraživanja potvrđuju da se roditelji ne osećaju kao strateški činilac u obrazovanju niti sebe vide kao nekoga ko donosi odluke. To što učestvuju u radu saveta roditelja, koji je savetodavno, a ne upravljačko telo i što imaju predstavnike u školskom odboru, deo je jedne socijalne igre, koja stvarno i ne želi da uključi roditelje u život škole. To je deo postojećeg protokola, u kome se roditelji uglavnom pitaju oko manje bitnih stvari kao što su ruta ekskurzije ili gde će se ići na rekreativnu nastavu, kaže za Danas Dragica Pavlović Babić sa Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Roditelji, kako dodaje, ne donose relevantne odluke, niti ih neko ikad pita za stvari koje se tiču kvaliteta obrazovanja i obrazovnih perspektiva njihove dece.

– Oni se osećaju nemoćno između dva vrlo moćna partnera. S jedne strane su njihova deca, koja imaju moćno vršnjačko okruženje, „moćne“ kompjutere, pred kojima provode mnogo vremena, a kojima roditeljski autoritet teško da može da parira. S druge strane, škola je takođe moćan partner. Roditelji u školu dolaze da bi im nastavnici rekli kakva su njihova deca, šta treba da rade sa njima, praktično da bi im dali lekcije, a niko ih ne pita za mišljenje, kaže Pavlović Babić.

Roditelji su, prema njenim rečima, spremni na saradnju, ali ne znaju kako da učestvuju u životu škole. Smatraju da će svoje dete najviše zaštititi i pomoći mu tako što neće ići u školu, jer mogu da „navuku“ mrzovolju nastavnika na njega. Misle da mogu da pomognu detetu da ne dobije lošu ocenu ako mu opravdaju časove kada nije spremno da odgovara ili radi kontrolni, ili tako što će mu plaćati privatne časove, na kojima će naučiti ono što nije u školi.

Najveća nepoznanica za većinu „običnih“ roditelja su članovi školskog odbora koji ih predstavljaju. Po zakonu školski odbor upravlja školom (u njemu sede po tri predstavnika roditelja, zaposlenih i lokalne samouprave), ali Miodrag Sokić, predsednik Foruma beogradskih gimnazija, kaže da u praksi direktor upravlja školskim odborom.

– Put do koga od svih roditelja jedne škole, troje dolazi do mesta u školskom odboru je slabo vidljiv, posebno jer se oni ne menjaju svake školske godine već im mandat traje mnogo duže. Ti ljudi se godinama veoma pažljivo „gaje“. Može se desiti da neki roditelj bude član školskog odbora dokle god mu dete ne završi školu. To su uglavnom direktorovi ljudi koji glasaju za sve njegove odluke, kaže Sokić. 

Srbija nije izuzetak

Uporedno istraživanje stavova roditelja u zemljama Jugoistočne Evrope pokazuje da je učešće porodice ograničeno na školski nivo, i da za razliku od većine zemalja članica EU, ona ne utiče na lokalne, regionalne ili nacionalne obrazovne politike. Finansije i upravljanje školom su oblasti u kojima roditelje najmanje pitaju za mišljenje. Čak 75 odsto anketiranih kaže da ih u toku prethodne godine škola nijednom nije pitala šta misle o sadržaju časova, udžbenicima, opterećenosti učenika ili domaćim zadacima. Škole retko žele da čuju stavove porodice i o vannastavnim aktivnostima, zdravlju i bezbednosti đaka, pa čak i o nasilju i disciplini u školi.

Soćanin: Loša komunikacija

Dragana Soćanin, predsednica udruženja „Roditelj“, kaže da u javnosti preovladava mišljenje da su saveti roditelja dekorativna i nefunkcionalna tela i da su na to ukazivali i roditelji koji u njima sede. Ona ističe da u velikom broju škola roditelji nisu zainteresovani da učestvuju u školskom životu, ne znaju čemu služi savet i kolika je njegova „moć“ da utiče na promene, kao i da često nema dobre komunikacije između roditelja jednog odeljenja i njihovog predstavnika u savetu. Ipak, naša sagovornica navodi da postoje i pozitivni primeri da su upravo saveti roditelja doprineli velikim i značajnim promenama u školama.