Slučaj ATP Vojvodine na tapetu

– Uprkos ovoj intervenciji Komisije, u domenu isključive kompetencije srpskih vlasti i sudova je da istraže ove slučajeve i da nađu moguća rešenja – dodaje se u dopisu iz EU.

U Komisiji se slažu sa Devićevom konstatacijom da ta institucija nije nadležna za pojedinačne slučajeve, ali se i „zahvaljuju što je on opisao svoj slučaj i naveo teškoće u pronalaženju zadovoljavajućeg rešenja problema koji su nastali privatizacijom ove kompanije“. Takođe, ukazuje se u dopisu, dragoceni su im i „detalji duge i još uvek aktuelne procedure obraćanja i upućivanja žalbi srpskim sudovima“.

– Bez obzira na to što Komisija ne može da interveniše, mi ozbiljno primamo k znanju informacije koje dobijamo o pojedinačnim slučajevima, kao što je i ovaj, jer će nam to pomoći da bolje shvatimo kako se vladavina prava primenjuje i kako se privatizacija realizuje u Srbiji – zaključuju u Komisiji.

Podsetimo, slučaj ATP Vojvodine, sa liste od 24 sporne privatizacije, specifičan je po tome što je jedino tu oštećen investitor, zbog čega ga je u jednom od prvih izveštaja EK svrstala među prvih pet. Naime, Dević je 2004. godine na javnoj aukciji kupio ATP Vojvodinu, a već u prvoj godini je ispunio investicioni plan, na lizing kupio tridesetak novih autobusa, dobio zastupništvo „Setre“ i „Mercedesa“ i zaposlio 200 novih radnika. U drugoj godini je, na osnovu ugovora sa Gradom Novim Sadom, počeo izgradnju međunarodne autobuske stanice, na zemljištu ATP Vojvodine, a ta investicija, finansirana iz kredita za koje je on garantovao ličnom imovinom, osim savremenih perona i glavne zgrade imala je i servis izgrađen po projektu „Mercedesa“ uz planove da bude centar za ovaj deo Evrope. Obaveza Grada bila je da po završetku gradnje preusmeri saobraćaj na novu lokaciju. To, međutim, nije učinjeno, nova stanica nije mogla da počne sa radom i pod pritiskom kreditnih rata, ATP Vojvodina je otišla u stečaj, a 500 radnika je izgubilo posao. Ugovor sa Gradom i danas je na snazi, ali stanica još ne radi.

U momentu kada se problem nove autobuske stanice pojavio, spekulisalo se da ima nekoliko zainteresovanih grupa, uglavnom iz sveta „prljavog kapitala“, koji su želeli da „preuzmu“ tu investiciju i odgovaralo im je da se kroz stečaj cena objekta obori što je moguće više. Ostalo je nerazjašnjeno kakva je uloga državnih institucija u tom planu, zašto gradske vlasti, od one na čijem je čelu bila Maja Gojković, preko demokrate Igora Pavličića i sadašnjeg naprednjaka Miloša Vučevića, nisu rešile taj problem. Odgovore nije dala ni istraga o 24 privatizacije, a jedan od apsurda bio je i to što je slučaj bio proglašen rešenim krajem decembra prošle godine, kada je Dević više od mesec dana proveo u pritvoru pod optužbom da je izvlačio novac iz ATP Vojvodine. Tada nije uzet u obzir ni argument da je ATP Vojvodina na „listi 24“ zbog neispunjenog ugovora, niti činjenica da je kapital te firme od dva do tri miliona evra, nakon privatizacije dostigao vrednost od oko 100 miliona evra. Jedan od odgovora možda se krije u činjenici da je istragom o 24 privatizacije u policiji rukovodio Bogdan Pušić, koji je kasnije sa te pozicije smenjen, a poslednjih dana ga tabloidi dovode u vezu sa političarima i sumnjivim biznismenima.

Rasvetljavanje i rešenje

Da Evropska komisija nije zadovoljna načinom na koji su naše vlasti istraživale sporne privatizacije, nije tajna jer se i u domaćoj javnosti često postavlja pitanje epiloga. Za samo nekoliko predmeta počeo je sudski postupak, ali generalno ne postoje odgovori na pitanja šta su činile institucije i odgovorni ljudi u njima da se spreči privatizaciona pljačka, kao i to šta u zakonima treba menjati kako bi poslovi sa državom bili transparentni a investitori zaštićeni. Zbog toga će EK u skriningu poglavlja 23 i 24 insistirati ne samo na rasvetljavanju tih slučajeva nego i na iznalaženju pravičnog rešenja za oštećene.