Podignuta 1913. godine, „Venecija“ je brzo stekla reputaciju jednog od najboljih zemunskih restorana, gde su se često mogli videti najpoznatiji beogradski pozorišni glumci, sportisti i druge ličnosti iz prestoničkog javnog života i to u vreme kada je putovanje od Beograda do Zemuna predstavljalo malu avanturu, jer se moglo stići samo lađom ili vozom. I posle Drugog svetskog rata „Venecija“ je dugo bila najpopularniji zemunski restoran zahvaljujući ne samo izvanrednom položaju na Dunavu, već i zbog vrhunske usluge i kvaliteta koje je pružala svojim gostima.

Sumrak ovog popularnog restorana počeo je privatizacijom ugostiteljskog preduzeća „Central“, kojem je objekat pripao posle Drugog svetskog rata, u vreme kada komunistička vlast još nije dozvoljavala privatnu inicijativu u ugostiteljstvu. Iako privatizovan, restoran „Venecija“ je već u 23 časa fajront objavljivao, u vreme kada su, naročito leti, ostali restorani duž zemunskog keja puni gostiju bili, a nivo usluge i kvaliteta – to su stari gosti naročito uočavali, veoma su opali. Novi vlasnici preduzeća „Central“ (pa i „Venecije“) uspeli su za desetak godina, koliko su njima gazdovali, da u stečaj dovedu i preduzeće i nekoliko restorana koliko mu je u sastavu bilo, među njima i „Veneciju“ i matični hotel „Central“, osnovan još 1894. godine i decenijama takođe jedan od ponosa Zemuna. Pre nekoliko dana, posle agonije zaposlenih kojima mesecima nisu isplaćivane plate i posle isključenja struje zbog enormnih neplaćenih računa, preduzeće „Central“ je otišlo u stečaj, a svi objekti, među njima i „Venecija“, su zatvoreni. Tako će ovo leto Zemuncima (i Beograđanima) bez „Venecije“ proći, uz nadu da će novi vlasnici bolje poslovati i da će i „Venecija“ i „Central“ uskoro vratiti makar deo stare slave.

Preteča današnje „Venecije“ bio je letnji paviljon kojeg je 1913. godine sagradio tesar Josip Bogner po nalogu vlasnika Aleksandra Štrajhera (1861-1913), veoma uglednog zemunskog trgovca i veleposednika – rentijera, ali i podgradonačelnika. Bio je to montažni objekat, koji je srušen ubrzo posle Prvog svetskog rata, da bi na njegovom mestu bio podignut restoran „Venecija“. Ipak i kiosk „Venecija“ je bio popularan i imao stalnu klijentelu, a tu su na dobar provod dolazili i mnogi Beograđani, među njima i glumci i pisci Ilija Stanojević Čiča, Branislav Nušić, Bora Stanković, Svetislav Dinulović, Dobrica Milutinović, Darko Ribnikar, Bogoboj Rucović, Jovan Tanović, naša prva Koštana – glumica Zorka Todosić i drugi. Kada se zna da su u to vreme Zemun i Beograd još uvek bili razdvojeni državnom granicom, možemo samo zamisliti kakav je taj provod bio kada su se razmažene beogradske zvezde odlučivale na tada dug put lađom i prolazak svih graničnih procedura da bi se par sati provodili u Zemunu.

Između ratova bivši kiosk „Venecija“ je stekao reputaciju uglednog restorana, kojeg je kao zakupac vodio iskusni ugostitelj Sima Ivanov. Tu su se preko dana uglavnom okupljali stariji Zemunci koji su ćaskali, pijuckali ili igrali domine ili šah. Uveče je bilo življe, pa su tu, na dobar provod dolazili i mnogi Beograđani. Ovde je bilo i veselih zgoda koje su se kasnije dugo po Zemunu prepričavale. Kažu da je jednom jedan gost, koji je jeo ribu, doviknuo preko cele sale: „Konobar, donesi vino, riba hoće da pliva! „. Drugi gost, koji je jeo govedinu, manje duhovit, ali u želji da i on to bude, malo kasnije je doviknuo: „Konobar, donesi vino, vo hoće da pije!“.

Autor je hroničar Zemuna