Sreća i tuga na benzinskoj stanici

Jedne večeri tog leta (1991, prim. ur), prijateljica me je hitno nazvala. „Upravo sam se dovezla do pumpe kod mene“, rekla je „i nisam mogla da poverujem koliko sam srećna – upravo su otvarali. Pun mi je rezervoar, ali požuri, već se pravi red.“
Nisam oklevao; skuvao sam kafu, nalio u termos, napravio nekoliko sendviča i krenuo. Stigao sam tamo pola sata posle njenog poziva, ali red je već bio preko kilometar dugačak. Parkirao sam se na kraju, našao stanicu na radiju i nalio kafu u plastičnu čašu. Bilo je pola devet uveče.
Oko ponoći, ispred mene se nalazio samo jedan auto, i već sam krenuo da brojim novac, kada je momak u plavom kombinezonu pokucao na prozor i rekao: „Nema potrebe da dalje čekate. Ovo je poslednji auto. Nemamo više benzina.“ Izašao sam da proverim i vozač ispred mi je rekao da je sipao samo pola rezervoara kad je pumpa stala. „Ali bolje išta nego ništa“, rekao je. Šutnuo sam kola i odvezao se kući. Crvena je svetlela već neko vreme, i poslednje kapljice benzina su otišle u motor samo što sam zašao za ugao svoje ulice. Poslednjih nekoliko metara sam gurao, izvadio kasete i torbu s alatom iz prtljažnika, i zaključao ga. Za mene, veliko, čvrsto „ništa“ je uvek bilo mnogo dostojanstvenije od „nečeg“.
Ološ sa ulice je primetio da je auto stajao tamo, na istom mestu, i posle nekoliko nedelja je počelo čerupanje: prvo radio, zatim vetrobran, zatim sedišta. Pokušavao sam da ne primetim kada bih prošao, ali nisam mogao da ne pomislim kako je to bila savršena metafora: auto koji me nikuda neće odvesti.
Uskoro sam se preselio, opet, i ostavio tamo olupinu. Kad su me nazvali iz policije, rekao sam da se čovek sa tim imenom – taj koga traže – preselio u Zambiju.
Nekako u to vreme je trebalo da obnovim vozačku dozvolu, i odlučio sam da je pustim da istekne. Odlazak u policiju, kako sam čuo, mnogo je koštao. Čule su se priče da su neki koji su obnavljali dozvole ubrzo posle toga bili regrutovani: policija je imala nove adrese i slala ih je vojsci.
Skupio sam sva dokumenta jednog dana i shvatio da je sve isteklo: članska iz biblioteke, novinarska, knjižica rezerviste, sve. Opet sam se preselio, po drugi put za sedam meseci, i praktično prešao u podzemlje. U službenim evidencijama me više nije bilo. Pasoš je bio u redu, i to me se jedino ticalo. To mi je bila karta za slobodu u slučaju da odlučim da je upotrebim.
Bio je početak leta, tri meseca posle velikih demonstracija. Silvijini roditelji su bili na moru, pa smo bili u njihovom stanu. Jednog dana smo iznajmili video da ga odgledamo po podne dok smo čekali Dejana i Milicu. Film je bio veoma depresivan, „Buđenje“, mislim. Uveče su nam stigli prijatelji i pitali što smo tako natmureni. Ispričali smo im, a oni su zatražili da pozajme kasetu za tu noć. Upozorenja nisu pomogla.
Narednog dana, oko tri po podne, Dejan je vratio kasetu. Rekao mi je da žuri, pa sam sišao da ga sačekam ispred zgrade. Kad je spustio prozor opela, video sam da je i on tmuran. „Strašno“, rekao je.
„Film? Rekao sam ti…“
„Vesti“, rekao je… „Nisi čuo vesti? Počelo je.“
„Šta je počelo?“
„Rat“, rekao je i otišao.
I sećam se kako stojim tamo, na vrelom asfaltu, ispred zgrade broj šest u ulici Milorada Šapčanina u Beogradu, leta Gospodnjeg 1991, i sećam se da je bilo nekako svečano, a muzika koju uvek čujem u glavi odjednom je bila snažna i božanska, Bah moje unutrašnje katedrale, i sećam se samo te jedne misli koja se stalno ponavljala, bez obzira na to koliko sam se trudio da je oteram, a misao koja se uporno vraćala bila je:
„Ovo je moj rat. Na mene je red.“
Nastavlja se