Ovo pitanje u Muzeju jugoslovenske kinoteke u Beogradu postavio je preksinoć konferansje na tribini „Tragovi Korta Maltezea u 21. veku“, organizovanoj povodom januarskog filmskog ciklusa „Korto Malteze: Tragovi po filmskom platnu“, posvećenog kultnom strip junaku. Na malom stejdžu sedeli su reditelj i urednik lista „Vodič za život“ Dragoslav Bokan, glavni urednik Danasa Zoran Panović, direktor Biblioteke Muzeja kinoteke Borislav Stanojević i upravnik Kinoteke Dinko Tucaković. I dobro se zamislili šta da kažu.

Stanojević: Ja se kladim da bi na „nokiji“ Huga Prata svirala „Opera za tri groša“ Kurta Vajla. To je nešto što je blisko njegovom tango opredeljenju, a pri tom je, ipak, robusno, u stilu tridesetih godina, posle završetka Prvog svetskog rata. Ta jedna vrsta opore orkestracije koju je Kurt Vajl umeo da izvede…

Panović: Moj odgovor je: „Point Blank“ Brusa Springstina sa albuma „River“.

Bokan: „Bulevar slomljenih snova“ grupe Green Day i „To the moon and back“ grupe Savage garden…

Tucaković: Fejsbuk bi Hugu Pratu bio užasno geometrijski prazan, na Tviteru bi mu stajala poruka: „Nisam tu“, a muzika na mobilnom bila bi mu nasetovana na „sajlent“.

Bokan: Ono što je meni najinteresantnije kod Huga Prata je da je on praktično decenijama pred smrt živeo u biblioteci, njegova soba je bila okružena knjigama sa svih strana, tu su bili i vredni dokumenti, fotografije, crteži… Okretao se oko sebe i čitav svet tražio u sopstvenoj sobi. To je sudbina svih veliki bibliotekara koji su prvi deo života proveli u avanturama a drugi deo u sabiranju svojih sećanja. Ja mislim da bi on iznajmio nekog da mu održava Fejsbuk stranicu, da neko drugi to za njega radi.

Panović: Ja ne koristim Fejsbuk….

Drugo pitanje je bilo: ko bi danas mogao da snimi film o Kortu Maltezeu?

Tucaković: Moj odgovor je – Verner Hercog. On je u svetu filma ostao jedna monumentalna figura kakav je Hugo Prat u svetu stripa. Mislim da bi Hercog uspeo da sa tim filmom učini nešto što nije robovanje stripu Huga Prata, već jedno originalno čitanje Korta Maltezea.

Bokan: Jedini filmski Korto Malteze kog bih voleo da vidim je onaj koga bi režirao Gaj Riči. Drugi je onaj koga bih ja sam režirao. Moram da kažem da sam u svom životu video ljude koji su jako podsećali na Korta Maltezea – i po hrabrosti, i po sklonosti ka avanturama, i po tragičnoj sudbini, i po čudnom odnosu prema smrti i ženama, i ti junaci su najlepši deo mog života i mojih sećanja. Tako da sam imao čudnu privilegiju, kao da čitam Korta Maltezea u samo jednom primerku koji mi je lično dostavio Hugo Prat. Neka ostane tajna koji su to junaci koje sam gledao…

Panović: Ja mislim da je vreme da Emir Kusturica posle dužeg vremena snimi jedan veliki film, u dobroj produkciji. Voleo bih da vidim i Kusturičinog „Betmena“. Sad ozbiljno kažem – mislim da je bolje da Kusturica snimi film o Kortu Maltezeu nego „Na Drini ćuprija“. I da taj film bude omeđan sa dva atentata – ubistvom Franca Ferdinanda u Sarajevu, i ubistvom kralja Aleksandra u Marseju. Ako bi Korto trebalo tu nekog da sretne, ja bih voleo da sretne Apisa, recimo, ili da sretne nekog derviša… Da u tom nekom balkanskom ključu bude prelamanja istorije u celom filmu. Ne znam da li gospodin Kusturica razmišlja u tom smeru, ali ja bih tako nešto jako voleo da vidim.

Stanojević: Ja mislim da bi to bio Teri Gilijam, reditelj koji je u 20. veku pravio filmove za 21. vek. On je jedini čovek koji može da razume Huga Prata, kao odličan crtač i animator. On je jedini reditelj koji bi Korta Maltezea uopšte mogao da uvede u film, a kasnije i u neki 3D, ili u neku vrstu interaktivne igrice…

Te večeri sala Kinoteke bila je puna (u prvom redu sedeo je „glavni krivac“ za ovu manifestaciju Vladimir Ćuk). Dinko Tucaković je pričao da je širom sveta sretao „grupe zaverenika kao što smo mi večeras ovde“ koji Korta Maltezea smatraju nekom vrstom „alternativne religije“.

– Ima nešto u onom prvom pojavljivanu razapetog Korta u prvom delu stripa, što daje veoma jasan, da ne kažem jungovski signal. Ne želim da budem blasfemičan, ali ima u Kortu nešto što je više od heroja. Nešto što je neka vrsta mogućeg ideala lidera. Kao što je nekada govorio Gistav Flober da su junaci njegovih dela samo njegov odraz u ogledalu, tako i Hugo Prat, kada slika Korta, pravi svoju autobiografiju, ali ima apsolutni otklon prema njemu, rekavši da je Korto najveći stranac koga je upoznao u životu. Korto je u Beogradu jedna vrsta legitimnog kulta, tamo gde nema straha da se kaže da je strip umetnost – rekao je Tucaković objašnjavajući zašto se u jugoslovenskoj kinoteci pravi omaž jednom strip junaku.

Dragoslav Bokan je istakao da „ako postoji uzorni heroj naše epohe, onda bi to, bez ikakve sumnje, bio Korto Malteze“.

– Ovaj vitki, hladnokrvni mornar, koji u potrazi za avanturama obilazi čitav svet nam je sigurno neuporedivo bliži i privlačniji od nekog revolveraša ili špijuna tipa Džejmsa Bonda. Nastao kao da ga je smislio sam Crnjanski, Korto je rođen čudnim ukrštanjem drevnih muških rituala, burnih istorijskih događaja, tajnih znanja i duhovnih izazova. Naime, Korto se podjednako dobro oseća u katoličkoj katedrali, jevrejskoj sinagogi, ili kraj drevnih keltskih znamenja. Uvek je kao kod svoje kuće, i kad se druži sa venecijanskim masonima, i kada razgovara sa ludim baltičkim baronom usred Sibira, i kad druguje sa italijanskim fašistima u Etiopiji… U svetu ukletog mornara postoje samo ljudi, onakvi ili ovakvi… Korto možda nije imao svoju ideologiju, ali je zato imao karakter, imao je kičmu. I naravno, petlju – rekao je Bokan.

Zoran Panović je rekao da je jedini čovek koji, možda, danas razume Korta Maltezea u Srbiji – Dobrica Ćosić.

– On je pre neki dan dao dobar intervju u kojem je rekao da je čovek 20. veka, da se u 21. veku ne snalazi, a ja sam inače prilično skeptičan da se Korto Malteze može transponovati u 21. vek. Korto je ipak čovek prve polovine 20. veka, i poznih godina 19. veka. Korto je vraćanje lepoti lutanja, jednoj priči koja je u isto vreme mitska i bajkovita, u kojoj cilj nije doći na cilj, već je cilj u samom lutanju. Kao što mu kaže ona Ciganka: Korto, to što tražiš, to ne postoji – istakao je Panović.

On je dodao da je današnje vreme – „vreme bez ideologije i bez utopije“, i skrenuo pažnju na sekvencu iz stripa gde Korto čita „Utopiju“ Tomasa Mora, a zatim zaspi – sa „Utopijom“ na grudima.

„Biografija“ izmišljenog lika

Korto Malteze je strip junak, mornar-avanturista. Stvorio ga je italijanski autor Hugo Prat. Strip je preveden na mnoge svetske jezike i široko prihvaćen kao jedan od najboljih stripova XX veka.

Korto Malteze (ime je verovatno nastalo po venecijanskom izrazu „Malteški dvor“) je ležerni kapetan čije su pustolovine smeštene u prve decenije XX veka (1900-1920-ih). Skitnica zlatnog srca, romantični idealista, on je trpeljiv i milosrdan prema poraženima.

Rođen je u Valeti 10. jula 1887. godine, kao sin velškog mornara iz Kornvola i proročice, Ciganke sa Gibraltara, urezao je u detinjstvu očevim brijačem liniju sreće na svom dlanu, određujući tako sudbinu kao stvar izbora. Iako se drži neutralnog stava, Korto instiktivno podržava poražene i ugnjetavane.

Korto se prvi put javlja u Pratovom stripu „Balada o Slanom moru“ (Una Ballata del Mare Salato, 1967) o krijumčarima i piratima na Tihom okeanu. Tokom 1970. godine, Prat počinje sa objavljivanjem serije kratkih epizoda Korta Maltezea za francuski strip-magazin Pif, a 1974. godine vratio se celovitim epizodama poslavši Korta u Sibir 1918, u albumu „Korto Malteze u Sibiru“ (Corte sconta detta arcana).

Hronološki, prva avantura Korta Maltezea, „Mladost“ (La giovinezza), odvija se u vreme Rusko-japanskog rata. U nekoliko kratkih epizoda (objedinjenih albumima „Etiopljani“, „Uvijek malo dalje“ i „Kelti“) iskusio je Prvi svetski rat na nekoliko udaljenih lokacija, učestvovao je u građanskom ratu u Rusiji nakon Oktobarske revolucije, a pojavljuje se i u Italiji tokom rane faze razvoja fašizma. Kako se naslućuje iz Pratovog stripa „Pustinjski škorpioni“, Kortu se gubi svaki trag tokom Španskog građanskog rata.

Lik je otelotvorenje Pratovog skepticizma u pogledu nacionalnih, ideoloških i religioznih „velikih naracija“. Tokom svojih putovanja Korto pomaže ljudima različitih zanimanja i porekla, poput ubice, Rusa, Raspućina, britanskog naslednika Tristana Bantama, vudu proročice, Zlatouste i češkog akademika Jeremije Štajnera. Takođe, upoznaje i sreće stvarne istorijske ličnosti, poput Džeka Londona, Ernesta Hemingveja, Hermana Hesea, Buča Kasidija, ruskog „belog“ generala Romana fon Unger-Šternberga i Enver Pašu, turskog junaka i pobunjenika. On uživa veliko poštovanje svojih poznanika, što najbolje ilustruje epizoda „Zlatna kuća Samarkanda“, u kojoj ga iz ruskog zatočeništva spasava lična intervencija njegovog starog prijatelja – Josifa Džugašvilija Staljina.

Kortova omiljena knjiga je „Utopija“ Tomasa Mora, ali nikako ne uspeva da je pročita do kraja. Uživa u pustolovnim romanima Londona, Stivensona, Melvila, Konrada… Sam strip prošaran je brojnim citatima, parafrazama, referencama na svet literature.

Epizode Korta Maltezea kreću se od realističkih istorijskih pustolovina do okultnih, oniričnih sekvenci. On prisustvuje obaranju aviona Crvenog barona, smrti Enver Paše, traga za blagom crnogorskog kralja Nikole, beži od fašizma iz Venecije, ali i nesvesno pomaže čarobnjaku Merlinu i keltskom bogu Oberonu da odbrane Britaniju i posećuje izgubljeni kontinent Mu.

Francuski „Studio Canal“ snimio je 2002. animirani film „Corto Maltese: La Cour secrète des Arcanes“, prema Pratovom albumu „Korto Malteze u Sibiru“.

 

Kako je prvi film o Kortu umalo snimljen u nekadašnjoj Jugoslaviji

Filmska avantura koja se nije desila

Korto Malteze je nakon globalnog pohoda i velikog prestiža u kulturnim krugovima širom planete, počeo da izaziva interes filmadžija. Podsetimo se, bilo je to vreme kada su ekranizacije stripa pre bile ekstravaganca, nego li lukreativan poslovni potez, čak i u Italiji zemlji „fumeta“. Felini se na malim ekranima poigravao sa Mandrakom, a Teks i ostali Bonelijevi heroji bili su još u getu palpa, kao šund štivo školaraca i luzera na socijalnoj lestvici. Do tada u filmskoj istoriji, ili na blagajnama, nijedna ekranizacija nije postigla uspeh. Pa ni „Diabolik“ ili „Modesti Blejz“ koji danas predstavljaju kemp klasike. Ni erotski spin šezdesetih nije previše pomogao „Barbareli“ Vadima i Džejn Fonde.

Ipak, u senci glavnih tokova, lagano je počela da se okuplja jedna pomalo čudna i neočekivana filmska družina. Najpre, bilo je neophodno pronaći Korta. Njegov svedeni grafički dizajn, oštre crte, izraženi bakenbardi, astenična figura, neke su podsetili na veliku evropsku filmsku zvezdu, možda najveću te epohe, romantičnog ljubavnika ali i nestašnog dečaka, Alena Delona koji je imao italo-francuski potencijal, kao i sam strip u osovini autora i izdavača. Filmski magazini, u eri pre fotošopa, donosili su naivne fotomontaže u kojima je na Delonovo telo, kao na Kiću u „Politikinom zabavniku“, stavljan mornarski kaputić Korta, a na uvo – tada sasvim neprimerena naušnica. Za cigarilos se msje Delon već snašao sam.

I počeše tu neke producentske igre, u kojima su se partneri tražili na sve strane, pa i u bivšoj Jugoslaviji, koja je u to vreme bila meka za srednje i one sasvim jeftine usluge i koprodukcione poslove. Stvar se zakotrljala i u pravcu Zagreba i „Jadran filma“, i izbor je pomalo neočekivano, u smislu reditelja, pao na jedinog ex-Yu „oskarovca“, Dušana Duška Vukotića, po vokaciji pre svega animatora, što je za producentske kalkulacije verovatno bilo i presudno, jer strip, animacijac … hmmmm … baš zvuči logično!

Pogotovo što je ovaj Bilećanin (i ovo je trenutak da se ispriča trivija kako je Bileća grad sa dva „Oskara“, Karl Malden-Mladen Sekulović i Vukotić) imao izlete i u prostore igranog filma gde su „Sedmi kontinent“ i „Gosti iz galaksije“, imali prilično dobru evropsku prodaju, pre svega kao dečji filmovi.

I pokrenula se mašinerija koju je podržala i tadašnja režimska štampa, što je i više nego dovoljan razlog za tvrdnju da se ne radi samo o ispraznim pričama. Za potrebe knjige „Stranci u Raju“ (koautorski rad sa Dr Dejanom Kosanovićem) o koprodukcijama i uslugama na tlu svih Jugoslavija, iz usta svih aktera (Vukotića i operativca „Jadran filma“ Mladena Kocejića) dobio sam potvrdu da je iza celokupnog projekta stajao niko drugi do Karlo Ponti, ali se od projekta odustalo jer je zapeo u samom korenu, scenariju, koji je po tvrdnjama produkcije, i pored masnog avansa ponajviše sabotirao sam Prat, koji je bio protiv ideje da filmska priča ne bude naklonjena ni na jedan od albuma, nego da bude autohtona filmska avantura.

Iako je „šta bi bilo kad bi bilo“ u stvari autentičan podžanr Kortovih avantura, ova filmska se ipak nije desila, i došla u metafizičku ravan onih tabli u kojima nema artikulisanih tekstova, a naš junak od siluete postaje roršahova mrlja.

Ipak…

U duhu samog našeg junaka (a da li je on uopšte heroj?) ova epizoda tek ostaje da se odradi na pravi način, poželjno bez 3D naočara, čistog srca i sa intelektualno-žanrovskim potencijalom jednog Umerta Eka.

Alen Delon je 2009. postao zaštitno ime mirisa EAU SAVAGE, nakon Korta Malteza. Slučajno?

(Izvodi iz teksta „Korto Malteze – filmska avantura koja se nije desila“, objavljenog u programu Muzeja kinoteke)

Dinko Tucaković