Šta je to, dakle, što se može postići lopatom, a ne može strpljenjem? Lečenje zavisnosti o heroinu? To sigurno ne. Dopuštam, sasvim politički nekorektno, da par vrućih šamara – pogotovo na javnom mestu – mogu da imaju terapeutski učinak kad baš ništa drugo ne pomaže, ali to su prilike retke i specifične.

Svi sada znamo isuviše dobro šta se to radilo godinama u toj „duhovnoj rehabilitaciji“ u Crnoj reci kod Raške. Neki su to znali i ranije, da ne kažem od početka, ali su ćutali. Ćutali su svako iz svog razloga: jedni jer su mislili, a misle i dan danas, da „to treba tući“; drugi jer nisu hteli da znaju, mada je o njihovoj deci reč; treći jer ih je bilo strah da kažu. Onima najvažnijima bio je najvažniji novac koji su porodice plaćale samo da ne gledaju svoju decu, a vi s njima radite šta znate.

Nisu sluge Božje iz te Crne Reke jedini, bez brige: po celom svetu mogu se naći „duhovni iscelitelji“ od heroinske zavisnosti, ali drugačijih, kako da kažemo, denominacija, onih koje Srpska pravoslavna crkva naziva „sektama“ i nad njima se odgovarajuće užasava. Mlate i oni, hvala na pitanju i bilo je onoliko skandala oko toga, pa čak i „pacijenata“ koji su od grdne „duhovnosti“ preminuli u Gospodu. Procenat „izlečenja“ od takve „terapije“ nije nam poznat.

Dublja je i mnogo duža ta priča, braćo moja i sestre u Hristu, nego što se to onom protojereju na motociklu čini. Ukratko, pomoć heroinskom zavisniku ima dve osnovne faze: prolazak kroz period apstinencije, uskraćivanja; a zatim ono najteže – čime ispuniti tu ogromnu rupu koja iza heroina (ali i alkohola!) ostaje u čoveku. Potrebno je nešto zaista veliko; samopoštovanje i uverenje u neku svoju svrhu na svetu, na primer; uvažavanje rada i svog poziva na svetu; ljubav, roditeljstvo; pa i vera, naravno, ako je prava, unutrašnja. Nešto mi se ne čini da je protojerej teške ruke u stanju da pravu veru utera u svoje „pacijente“ – pa makar i lopatom, a o ostalim vrednostima i da ne govorimo. Kad vidimo koga je zaposlio u svom „stacionaru“, kako ga Crkva od milja zove, stvari su jasnije: bivši ovi, bivši oni, što reče kolega Karanović iz „Vremena“ koji je celu aferu i otkrio javnosti, „nema tog bivšeg, a da ga tamo nećete naći“. Bitne su, međutim, pare – kao i obično. Tu je, naime, reč o jednom ugovornom odnosu čija se prava priroda iz razloga delikatnosti ne pominje, jer je sramotna. Porodice nemaju više ni snage, ni volje, ni ljubavi, ni strpljenja da se bore sa zavisnošću o heroinu svog deteta, jer to je strašno teško. Znanja pogotovo nemaju, a nudi im se naizgled lako rešenje: sveta matera Crkva uzeće – za određenu novčanu naknadu – na sebe problematično dete i „duhovnošću“ će ga „izlečiti“. Uloga lopate tu se nekako podrazumeva bez pominjanja – samo da neko drugi uzme na sebe njihovu muku.

Sada, kad je skandal pukao, dešavaju se neke zanimljive stvari: protojerej-bajker odmah je sazvao roditelje i „štićenike“ da sastave saopštenje u kome, naravno, podržavaju i protojereja i metode „lečenja“. Skoro pa da je cela priča ispala još jedan „napad na Srpsku pravoslavnu crkvu“. Crkva se, međutim, prekontala i oprala ruke od cele te priče, prepustivši je državnim vlastima da se bave. Samo im je još to falilo posle Pahomija, Ilariona i ostaloga. Državne su se vlasti odmah prenule: zaštitnik građana podneo je krivične prijave, Ministarstvo zdravlja poslalo je inspekciju, javnost se zgranula, političari su – osim nekih – pustili odgovarajuće zvukove. Stručnjaci su pokušali da objasne o čemu je reč i koliko je ta priča složena i duboka, ali plašimo se da je sve ostalo na nivou pukog skandala i senzacije. Problem je preveliki za ovo društvo, još uvek preveliki, plašimo se. Ovisnicima o heroinu i dalje će pomagati dobri i strpljivi ljudi, rezignirani ali i dalje strpljivi, svesni da političari i javnost o tome ne žele da znaju, jer problem je – ponavljam – prevelik, težak i bolan.

Ima tu još jedan detalj: kolega Karanović iz „Vremena“ kaže, a zna šta govori, da je heroin u Novom Pazaru (i Sandžaku uopšte) jevtiniji od marihuane. Dostupan je, kao što je dostupan svuda. Dostupan je jer je politička ekonomija heroina takva: potražnja je stalna i imperativna, a profitne su stope ogromne. Da nisu, ne bi heroin odigrao ovoliku ulogu u ovim našim ratovima; ne bi Državna bezbednost čuvala i pazila zaplenjeni heroin, prenosila ga s mesta na mesto kao mačka mačiće i trgovala njime; ne bi gangsteri kojima je heroin glavna delatnost bili tako bliski sa vlastima. Zbog tih profitnih stopa do dana današnjeg ne gone se čak ni oni za koje znamo da su policijski, pa i sudski, uglavljeni šverceri i trgovci heroinom – i to sa državne strane. Zato državu ne zanimaju ovisnici i njihovi izvori narkotika: oni su samo logički kraj tog lanca u kojemu se svi bogate, osim seljaka koji gaji mak negde u Afganistanu za male pare i uličnog džankija koji ga plaća velikim parama. Još živ džanki pada na teret prvo roditeljima, pa posle i drugima, uključujući i ove iz Crne Reke, pa neka se bave. Za mrtvog džankija ne brine se niko: spakuju ga u crnu vreću i slegnu ramenima. Pojaviće se novi da ga zameni, to je sigurno, promet neće trpeti, pa ni profit. Policija je umorna i rezignirana, a ima zaista važniji posao od mrtvog narkomana: da lovi žive trgovce i švercere.

Još živ ovisnik prepušten je onima kojima je stalo da mu pomognu. Porodica može koliko može, a zna malo. Ima, međutim, ljudi odanih i strpljivih – bez „duhovne“ lopate – koji hoće da pomognu. Oni su strpljivi, humani, vole to što rade i znaju kako se to radi, bez „duhovnog“ hohštapleraja i sakrivanja iza autoriteta Crkve. Da: prognoza nije najbolja, ali to je priroda heroinske zavisnosti i s tim se treba pomiriti. Ali, svaki sačuvani život, „skinut“ s heroina do daljnjega, pa koliko potraje, vredi toga napora i strpljenja.