Ono što ga zabrinjava nisu vojne, već političke posledice sukoba. „Šta kada oslobodimo ovu oblast, da li će se ljudi koji su napustili oblast vratiti u svoje domove?“, pita se Karim. Drugim rečima, piše britanski list, da li je rat u Iraku u potpunosti sektaški da suniti ne mogu još dugo da prihvate vladavinu šiitski dominantne centralne vlade?

Pre nego što je samoproglašena Islamska država 11. juna prošle godine zauzela Tikrit, u gradu je živelo 260.000 ljudi, uglavnom sunita. Ofanziva koja se trenutno vodi da bi se potisnula ID u velikoj meri je šiitski posao sa 30.000 angažovanih vojnika, pola njih je iz regularne vojske, pola šiitska milicija. Sve to uz podršku Irana, ali bez podrške američkih vazdušnih snaga. Karim kaže da nema alternative za bagdadsku vladu već da se oslanja na šiitsku miliciju. „Vojska je izuzetno sposobna za velike operacije, dok su milicije bolje opremljene i verovatno imaju obučenije borce“, kaže za Independent guverner Kirkuka.

Prema njegovim rečima veći deo šiitske vojske, dezintegrisan je prošle godine kada su izgubili severni i zapadni Irak, i nije prava vojska već korumpirana gomila momaka na kontrolnim punktovima koji nisu obučeni.

Karim se žali da je nasilje u kombinaciji sa padom cena nafte, koju Kirkuk sada ne može da izvozi, doveo do smanjenja novčanih sredstava. Pre ofanzive ID, Kirkuk je slao 150.000 barela dnevno nafte u Baidži rafineriju, severno od Tikrita. „Situacija je užasna. Nije stvar samo isterati ID iz Tikrita i Mosula. Nikakve pare nismo dobili od Bagdada – ništa za obnovu niti za interno raseljene ljude, naše škole, vodu, struju“.

Iračka centralna vlada je, piše britanski list, toliko odvojena od kurdskog Kirkuka da bagdadski zvaničnici zaduženi za ove službe više ne posećuju grad. Na pitanje postoji li bilo kakvo rešenje za nasilje u Iraku koji je podeljen i po etničkim i religijskim linijama, Karim odgovara da je zamena premijera Nurija al Malikija – poznatog po politici sukoba se sunitima i Kurdima – Hajderom al Abadijem prošle godine dovela samo do površnih razlika. „Abadi možda ima veću međunarodnu podršku, ali šiitsko-sunitsko pitanje i kurdsko-bagdadsko pitanje nije se mnogo promenilo“, ističe guverner Kirkuka.

Po njemu, jedino rešenje jeste podeliti Irak po regionima – odvojiti sunitske i šiitske regione i dati im istu autonomiju koju uživaju Kurdi. „Ova pitanja se moraju rešiti političkim putem, a ne vojno, ubijanjem ljudi. Uskoro ćemo imati 1,5 miliona ljudi pod oružjem što će predstavljati ogromno opterećenje za ekonomiju.“

Irak je na neki način već podeljen na regione koji se ponašaju ne samo poput nezavisnih državica, već kao države u ratu. Irački suniti – petina populacije – nemaju drugog rukovodstva osim ID, za koje Karim kaže da su apsorbovali nekadašnje Sadamove baasističke lidere.

Nijedna iračka zajednica nikada nije uspela da trajno nametne svoju vladavinu drugom delu. Sadam nije uspeo protiv Kurda pre nego je svrgnut 2003, a šiiti od tada ne uspevaju protiv sunita. Karimova vizija Iraka podeljenog na regione može biti neizbežna, piše Independent, ali su te regije u ratu jedna sa drugom, ne u miru.