Holm Zundhausen: Istorija Srbije od 19. do 21. veka

Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen, Berlin 1942), profesor istorije Jugoistočne Evrope na Institutu za istočnoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naučnog saveta Instituta za istočnoevropske studije u Minhenu. Težište svog naučnog rada nalazi na istraživanju istorijskih procesa jugoistočne Evrope, posebno Jugoslavije i Srbije u XIX i XX veku. Objavio je knjige Istorija Jugoslavije 1918-1980. (Štutgart, Berlin 1982), Eksperiment Jugoslavija. Od osnivanja države do njenog raspada (Manhajm, Lajpcig 1993), Istorijska statistika Srbije 1834-1914. (Minhen 1989).

Njegovu najnoviju knjigu upravo je objavila izdavačka kuća CLIO iz Beograda, uz čiju saglasnost objavljujemo izvode.

Preveo s nemačkog: Tomislav Bekić

 

Razbijeni su stari tabui i zamenjeni novim, od ranijih „izdajnika“ postali su „junaci“, od „ratnih zločinaca“ -„mučenici“, zaboravljeno je vraćeno u „sećanje“ i ono je počelo da prekriva nekada dominantna „sećanja“ i na kraju da ih potiskuje . Ono što je dugo bilo prećutkivano, sada se o tome govori, a ono o čemu se dugo govorilo, o tome se sada ćuti. Naizmenična istorija zaboravljanja i prećutkivanja još nije napisana; ona bi isto tako bila uzbudljiva kao i istorija „sećanja“ ili sama „realna“ istorija.

O Srbiji i Jugoslaviji postoji obimna literatura, tako da svako može da se informiše o detaljima istorijskih događaja, pogotovo o političkoj istoriji. O „velikim ljudima“, „velikim događajima“ i o „narodu“ (kao kolektivnom licu) puno je pisano. Znatno manje znamo o istoriji društva i svakodnevnog života, o istoriji kulture ili o sujeverju, sifilisu i zlostavljanjima žena u Srbiji. Doduše, od pre nekoliko godina postoji veoma živa kulturnoistorijski orijentisana istoriografija, ali u velikim „naracijama“ dominira, kao i ranije, istorija političkih događaja. Otuda ona ne stoji u središtu ove knjige. Ovde se pokušava da se ostvari simbioza političke istorije s društvenom i kulturnom istorijom, koja se u mnogim tačkama razlikuje od ranijih pregleda. To počinje s označavanjima i završava se sa kontekstualizacijama. Jedan od krupnih problema predstavljaju grupna i topografska imena, kao i iz sadašnjosti preuzeti i na prošlost aplicirani pojmovi, zajedno s tim povezane percepcije, emocije i sudovi. Tu, pre svega, i naročito imamo na umu ključne pojmove kao „Srbi“, „nacija“, „država“, „strana vladavina“, „ugnjetavanje“, „genocid“, „borba za slobodu“, „oslobođenje“, „žrtva“, „izdaja“ i mnoge druge – o pojmovima prožetim religijskim sadržajem (Tajna večera, Golgota, mučenik, vaskrsenje itd.) da ne govorimo. Većsama upotreba tih reči izaziva asocijacije koje su prečesto u suprotnosti s rekonstruisanom prošlošću i odnose se na jedan subjektivno uspostavljeni referentni sistem. „Nevino“ ophođenje s pojmovima kao „narod“, „ugnjetavanje“, „genocid“ stvara predstavu o prošlosti koja se nalazi u odnosu napetosti s intersubjektivno i metodičko/empirijski proverljivom konstrukcijom istorije. Da je na početku bila reč, nije samo saznanje jevanđeliste Jovana – to je osnova i svake duhovne i socijalne nauke ( i to ne tek od „linguistic turn“). Još ne postoji rečnik pojmovnih i semantičkih manipulacija istorije, iako bi takvo delo i te kako bilo dobrodošlo za ophođenje s prošlošću i istorijom.

Istorijski pojmovi uvek stoje u vremenskom kontekstu. Ali često se, ne hajući mnogo za to, u nacionalnoj istoriografiji čupaju iz tog konteksta ili se upotrebljavaju u vremenski neutralnom smislu. Kao da su narodi i nacija većoduvek postojali, kao da su nosioci većih, neotuđivih prava i da su od samog početka odbacili i borili se protiv svake – kako god definisane – „strane vladavine“. Onaj ko označava Kosovo kao „Stara Srbija“ i Makedoniju kao „Južna Srbija“, taj time želi da kaže da polaže pravo na njih, da predstavljaju njegov posed (slično onima koji govore „o nemačkim Istočnim oblastima“ ili o poljskim „kresy wschodnie“). I da li će neka akcija biti klasifikovana kao „oslobodilačka borba“, „izdaja“ ili „terorizam“, često zavisi samo od načina posmatranja ili od pravnih definicija. Ima li smisla govoriti o „oslobođenju“, ako „oslobodilac“ „oslobođenome“ oduzima njegovu slobodu ili mu nametne svoju verziju „slobode“? S normativnog stanovišta to se možda dâ obrazložiti, budući da je sloboda, uvek i pre svega, jedan proces, na čijem početku se „sloboda“ za one o kojima se radi predočava drugačije nego u daljem toku. Normativni način posmatranja pretpostavlja, u svakom slučaju, da se eksplicira šta se shvata pod normativnošću. Ali to, po pravilu, nije slučaj, pa pošto je to tako, onda ne podleže kritici. Za normativni odnosni sistem u starijoj, teološki usmerenoj nacionalnoj istoriografiji figurirala je – eksplicitno ili implicitno – nacija, odnosno „preporod“ nacije, uvek kao konačni cilj jedne ciklične i hijalistički shvaćene istorije. Sve što je služilo naciji i ostvarenju konačnog cilja bilo je pozitivno; sve što joj nije koristilo, osuđivano je. Shodno tome, uključivani su i odgovarajući pojmovi (ugnjetavanje, oslobođenje, izdaja itd.). Ali u onom trenutku u kojem se odbaci usmerenost istorije na cilj – u ciklično-teološkom smislu (kao „povratak i konačni cilj“) – referentni sistem „nacija“ urušava se u sebi i u tom sklopu upotrebljeni pojmovi gube svoj smisao.

Nastavlja se