Strah od advokata koči besplatnu pravnu pomoć

Iako većina advokata nije protiv jednakog tretmana pružalaca pravne pomoći, rukovodstva su protiv i zbog toga vrše pritisak na državu. Kao rezultat toga, država već 17 godina ne usvaja zakon i ja ne očekujem da on bude usvojen do kraja godine, ukoliko se i dalje nastavi sa uvažavanjem ovako rigidnog stava nekoliko advokata koji vode komore, kaže za Danas Goran Miletić, direktor za Evropu Civil Rights Defenders, odgovarajući na pitanje kada očekuje usvajanje zakona, za čije je usvajanje rok iz Akcionog plana za poglavlje 23 davno istekao.

* Da li vam je jasan i da li mislite da država ima jasan stav o tome ko sve treba da pruža besplatnu pravnu pomoć? Može li i treba li ona da preseče taj spor advokata i NVO?

– Država je ta koja mora i koja će na kraju doneti odluku. U to ne treba sumnjati i veoma je loše da se ta odluka odlaže. Međutim, ideje koje imaju advokati su preterane i neprimenjive. Na primer, prema njihovom stavu, doktor pravnih nauka ne bi smeo da nekom građaninu da pravni savet da se može obratiti ombudsmanu ili mu ispuniti formular kome podnosi pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti. Iako je ovo potpuno apsurdno, advokati tvrde da niko sem njih ne može uraditi nikakvu pravnu radnju. Oni čak ne prihvataju ni kompromisna rešenja već insistiraju da su oni jedini koji mogu davati pravne savete, pomoć… i da država treba da ih plati za to. Nevladine organizacije pružaju pravnu pomoć već više od 20 godina, dok advokatura nikada nije bila preterano zainteresovana za pro bono rad.

* Postoje tumačenja da se država plaši štrajka advokata ukoliko dopusti da i NVO pružaju besplatnu pravnu pomoć. Da li smo zaista u takvoj situaciji i da li vidite još neki razlog zbog kojeg država odugovlači sa rešavanjem tog problema?

– Na nekoliko sastanaka se videlo da država shvata da treba da osigura jednakost pružalaca pravne pomoći, ali je očigledno da okleva sa donošenjem takvog pravnog okvira. Čini se da štrajk advokata igra ulogu u takvom odlaganju, ali posledice trpe najsiromašniji građani, oni kojima je pravna pomoć najpotrebnija. Predstavnicima državnih organa je jasno da bi NVO novac za pravnu pomoć dobijale iz projekata i da bi time itekako pomogle da se manje troši za ovu svrhu. Ukoliko bi samo advokati pružali pravnu pomoć, to bi značilo mnogo veće izdvajanje iz budžeta.

* Da li je novac koji država treba da izdvoji problem?

– Država će izdvojiti novac za ovu namenu i mora da reši problem. Iz dosadašnjeg delovanja advokata se čini da ih deo oko novca najviše zanima. NVO su čak pristale da ne dobijaju nikakav novac od države već da se finansiraju samo iz projekata. Rukovodstva komora nisu prihvatila čak ni takav kompromis.

* Advokati se pozivaju na 67. član Ustava. Slede i izmene najvišeg pravnog akta, pa da li smatrate da bi i taj član trebalo promeniti i na koji način?

– Očigledno je da će ovaj član morati da se menja i on mora postati veoma jasan. Nadam se da će država osigurati jednakost pružalaca pravne pomoći i u Ustavu. Potpuno je apsurdno da sindikati, pravne klinike na pravnim fakultetima, profesionalna udruženja i nevladine organizacije ne mogu dati pravnu pomoć ili savet svojim članovima ili građanima. Čak i sadašnji član Ustava govori o tome da advokati i lokalne samouprave moraju da pružaju pravnu pomoć, ali ne isključuje sve ostale.

Praksa na Zapadu

* Kako je ovo pitanje rešeno u zemljama Zapadne Evrope?

– Nema jedinstvenog rešenja i verovatno bi sve bilo mnogo lakše kada bi postojalo jedno rešenje koje su svi prihvatili. Svaka zemlja traži svoj model u skladu sa trenutnim stanjem. Činjenica je da kod nas najveći broj pravnih saveta i pomoći daju upravo nevladine organizacije. To je počelo još devedesetih godina i tako je i danas. Postoje čitave grupe građana (žrtve trafikinga, LGBT zajednica, Romi, žrtve ratnih zločina, žrtve silovanja, itd.) kojima je pravna pomoć samo deo sveobuhvatne pomoći koje pruža neka organizacija za ljudska prava. Nezamislivo je da tako nešto rade isključivo advokati.