Žan-Pol Bled: BIZMARK I NAŠE VREME

Ličnost Bizmarka, nemačkog političara i državnika koji je veoma uticao na stvaranje velike Nemačke (Drugog rajha), odredivši pri tom u velikoj meri i nemačku politiku prema Balkanu i Srbiji, oduvek je bila interesantna istoričarima i običnom svetu. U ovom feljtonu čitalac će moći da proceni na sasvim osoben način pretenzije Nemačke prema našim prostorima, koje su u minulom veku dovele do dva krvava rata. Iscrpnu Bizmarkovu biografiju iz pera vrsnog istoričara Žan-Pola Bleda objavljujemo u odlomcima uz saglasnost izdavača NNK internacional.

 

Najpre u istoriju ulazi kao otac nemačkog ujedinjenja i osnivač Drugog Rajha koji je proglašen 18. januara 1871, u Galeriji ogledala u Versaju. Stavio je tačku na podelu koja je bila vekovima poznata u germanskom narodu. Ali ova prosta konstatacija nije dovoljna. Generacije istoričara ne prestaju da raspravljaju o načinu na koji je Bizmark uspeo da postigne ujedinjenje i posledicama koje su iz toga proistekle.

Ujedinjenje je rezultat tri rata protiv Danske (1864), Austrije (1866), i Francuske (1870-1871). Dakle, ono je proisteklo iz diplomatske akcije i vojnih pobeda, a nije izglasano u skupštini. Nemački narodi nisu učesnici ove velike promene, čak iako su podržavali sa pravom vatrenošću francusko-nemački rat tokom poslednje etape.

Bizmark je takođe vodio mnogobrojne bitke na unutrašnjem planu. Pošto je bio zadužen za prusku politiku od septembra 1862, odmah dolazi u sukob sa liberalima i kako bi ih porazio čak zloupotrebljava i Ustav. No, ovaj konzervativac starog kova ne poznaje samo upotrebu sile. Služi se i suptilnijim metodama. Kako bi pobedio liberalizam, podjednako dobro zna da pribegne i svojim sopstvenim receptima, i još bolje, on ga usmerava ulevo pomoću demokratskog oružja, kada postaje branilac izbora sa opštim pravom glasa.

Da li možemo uostalom tvrditi da Bizmark, što se tiče nemačkog pitanja, vodi konzervativnu politiku? On najpre zloupotrebljava načelo zakonitosti. To je smisao koji treba dati aneksijama država kojima je uvećao Prusku 1866. A zatim osnivanjem Nemačkog carstva dovodi do kraja Vestfalijsku Nemačku i u potpunosti uzdrmava evropski poredak.

Onda, treba li priznati da je Bizmark bio i revolucionar? Ne može se ograničiti ni njegova politika, kao ni njegova ličnost u okvir pojednostavljenog objašnjenja. One radije imaju crtu ambivalentnosti. Ovaj talenat da ujedini i da pomiri suprotnosti je već iznenađivao njegove savremenike, dotle da ga je Fridrih Vilhelm IV nazivao „crvenim reakcionarom“. Upravo tu neobičnu vezu istoričar Lotar Gal želi da naglasi kada ga naziva, izvrćući termine, „belim revolucionarom“. Neki, razumevajući drugačije ovu dualnost, takođe veruju da mogu da otkriju bonapartističke crte u njegovim metodama i delu.

Iskreno govoreći, svako pitanje nam otkriva još drugih. Uošte nije diskutabilno da je nemačko ujedinjenje delo Pruske. Ali, postavivši ovu tvrdnju, ostaje da se zapitamo da nije ova nova Nemačka prosto proširenje Pruske ili upravo suprotno, nije li nju Nemačka apsorbovala. Drugo pitanje se tiče granica Rajha. Opredelivši se za Malu Nemačku, tj. potisnuvši Austriju iz germanske celine, Bizmark je ostavio više miliona Nemaca izvan ujedinjenja. U početku, to isključivanje nije imalo ozbiljne posledice. Ali, ako bi Habsburška monarhija nestala sa političke karte Evrope, rizikovala bi da se pretvori u tempiranu bombu.

Tim pre nije lako definisati Bizmarkovo vođenje politike. Otkriće da Bizmark nije bio demokrata ne vodi daleko. On sigurno poseduje prirodni autoritet, i na neki način, ta tendencija se vremenom još više ističe. Iako je autoritaran, on ipak nije autokrata. Njegova strast prema moći ga ne odvodi u uspostavljanje diktature, čak iako tokom četiri godine vlada na granicama Ustava. Carstvu je dat takav ustav po kome podjednaku vlast imaju i suveren i kancelar, ali ostavlja i veliko manevarsko polje poslanicima Rajhstaga. I to toliko da je Bizmark ponekad dolazio u iskušenje da ga poništi, što naravno nije nikada uradio. Osim toga, bizmarkijansko carstvo dobija oblik federalne države. Federalizam koji nije samo fasada, pošto u raspodeli nadležnosti između Rajha i država, oni zadržavaju velike moći.

Spoljašnja politika koju je Bizmark vodio posle 1871. je druga tema za analiziranje. Pošto je Rajh naglo postao centar evropskog sistema, postavlja se pitanje da li je on postavio temelje jedne ekspanzionističke i imperijalističke politike? A isto tako i da li je opravdanije razmatrati da nije njegova diplomatska umešnost bila najpre inspirisana brigom ka učvršćivanju prethodnih dobitaka?

Priča se ne završava ni njegovim odlaskom a ni njegovom smrću. Najpre zato što delo jednog velikana nadživljuje tvorca veoma dugo posle njegovog nestanka. Kao što je i Fridrih II pre njega, tako i Bizmark veoma rano postaje objekat obožavanja. Kao i u slučaju velikog kralja, i ovaj naravno doživljava pokušaje prisvajanja njegovog dela i ličnosti. Pitanje se neizbežno vraća: da li povezuje direktna linija Bizmarka sa Vilhelmom II, i kasnije sa Hitlerom? Kao u slučaju Fridriha, Hitler se često pozivao posthumno na Bizmarkovo nasleđe. Međutim, oni koji dolaze kasnije nisu uvek i naslednici.

Nastavlja se

close
Strast prema moći 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.