Suđenje za ratne zločine u Zvorniku

 Za ove zločine optuženi su nekadašnji predsednik privremene vlade Zvornika Branko Grujić i komandant Kriznog štaba TO u tom gradu Branko Popović. Oni se terete za nečovečno postupanje i smrt oko 700 ljudi iz Bijelog Potoka, Đulića, Klisa i drugih sela koji su bili zatvoreni u školskom centru u Karakaju

Fatimka Mustajbašić je u Višem sudu u Beogradu svedočila da je sinove koji su tada imali 17 i 19 godina poslednji put videla u Belom Potoku. „Tri devera, sinove, 11 muškaraca iz naših pet kuća potovarili su u kamione i odvezli“, ispričala je ona i dodala da je potom saznala da je jedan od ubijenih na licu mesta bio njen rođak. „Narod je krenuo ka Belom Potoku, a vojnici su počeli da pucaju da nas zaplaše“, rekla je dodajući da je videla kako je jedan vojnik udario njenog starijeg sina. Posmrtni ostaci njenog sina Admira kasnije su identifikovani u grobnici na Crnom vrhu, a muža i sina Samira još nisu pronašli.

Izgubila oca, brata, stričeve i rođake

O iseljavanju muslimana koji su iz zvorničkih sela izbeglih u Klisu svedočila je i Amira Omerović koja je kao petnaestogodišnja devojčica izgubila oca, brata, stričeve i brojne rođake, od kojih su neki ekshumirani na Crnom vrhu. Ona je rekla da je u Belom Potoku poslednji put videla oca i devetnaestogodišnjeg brata. „Videla sam kada je mog brata udario jedan zvani ‘Švaba’. Zapamtila sam da mu je rekao ‘druže, dođe ti meni ovde’“, posvedočila je ona, navodeći da su se tokom boravka u Belom Potoku čuli rafali.