Foto: Časlav Ninković

Na primer, kako je njegov deda Vlaisav prešao Solunski front ili kako mu je tata Gvozden preživeo zarobljeništvo u Nemačkoj u Drugom svetskom ratu ili kako mu se mama tada borila da prehrani njega, brata i dve sestre… Ili što smo u školi učili o partizanima/kama, oslobodilačkom duhu, tim hrabrim narodnim herojima/kama – meni je antifašizam jednostavno u krvi.

Užički kraj iz kojeg potičem prepun je mesta sećanja i stradanja. Nisam bila ni stasala za osnovnu školu, moji su me vodili na Kadinjaču, pa do spomenika Borcima revolucije u Valjevu, poznat po tome što je napravljen po fotografiji narodnog heroja Stevana Filipovića, koji neposredno pre vešanja podiže ruke i poziva sugrađane/ke na borbu protiv okupatora.

U mom rodnom Kosjeriću ima nekoliko spomenika palim borcima i borkinjama, ima mnogo i krajputaša… U selu Radanovci kod Kosjerića podignut je spomenik Žikici Jovanoviću Špancu na mestu gde je poginuo. I meni draga ulica u Kosjeriću nosi naziv po Milevi Kosovac, učiteljici iz obližnjeg sela Taor, koju su, po pričama, početkom novembra 1941. sa još osam osoba, mučili i na kraju zverski ubili četnici kod sela Skakavci.

Prema podacima koje sam našla, Mileva i Jelena Gmizović, takođe učiteljica, ali iz sela Seča Reka su silovane. Negde sam pročitala da je Jelena, citiram, „usijanim gvožđem paljena po vratu i butinama“ da joj je „desna ruka prebijena“ i da je u njenom telu pronađeno nekoliko metaka, a da je Mileva imala „modrice po celom telu od kundaka“, da joj je „izbijeno nekoliko zuba“, „levo oko“ i da se „na obema butinama vide opekotine“.

A kada se krene iz Kosjerića ka Valjevu, na Bukovima, baš na magistralnom putu, nalazi se spomen-groblje za 81 muškarca, koje su 28. jula 1941. Nemci streljali u znak odmazde za jednog ubijenog vojnika (motociklistu). Podaci kažu da je ovo bilo prvo masovno streljanje u Srbiji po naredbi da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za ranjenog 50 Srba. Nisu uspeli da sakupe 100. Među streljanima je i moj pradeda Novak, brat moje prababe Eme, dedine mame. Sećam se da sam uvek tražila od mojih da stanu tu kada smo prolazili kolima. I sada često stanem.

Iako sam toliko spomenika, krajputaša, spomen-parkova palim borcima/kinjama po Srbiji i regionu, žrtvama nacističkog režima obišla i videla, čula brojne, čitala sve i svašta u vezi sa Drugim svetskim ratom, jedva sam dočekala da posetim Vrace u Sarajevu i Partizansko groblje u Mostaru. Sačekao me je izmet. LJudski. Jedan na Vracama, jedan na Partizanskom groblju. I kukasti krstovi. I smeće, prljavština. I uvredljivi grafiti. Oskrnavljene ploče sa imenima stradalih. Travuljina i korov. Znala sam da je ono zajedništvo naroda sa ovih prostora, koje su pokazali u borbi protiv nacističke Nemačke i njihovih saveznika, posle ratova devedesetih skroz skrajnuto, da su sve bivše jugoslovenske države sada pune nacionalizma, ali nigde kao na Vracama i u Mostaru nisam osetila uzaludnost te borbe za slobodu. I relativiziranje istorije.

Foto: Časlav Ninković

Spomen-park Vraca, otvoren 1981, posvećen je palim borcima i žrtvama fašizma stradalim u Sarajevu od 1941. do 1945. Poseban je po tome što je podignut na mestu masovnog stratišta na kojem je tokom Drugog svetskog rata streljano oko 11.000 građana/ki Sarajeva. To je i mesto večnog počinka brojnih narodnih heroja/ki.

Pošto je Sarajevo podeljeno posle rata devedesetih, Vrace se nalaze u Federaciji BiH na samoj granici sa Istočnim Sarajevom, tj. Republikom Srpskom. Kao da je granica između dva entiteta. A to što je 2005. proglašen Nacionalnim spomenikom BiH apsolutno ništa ne znači. U ratu devedesetih, spomen-park je pretrpeo ogromna oštećenja, a posle rata kao da nikoga nije bilo briga za obnovu. Napušten je, devastiran. Po pričama Sarajlija, tu se okupljaju narkomani, pa ga je najbolje izbegavati. Imena žrtava se konstantno skidaju, smeće na sve strane, oštećeni zidovi kompleksa, stepenište. Taj izmet nas je dočekao kada smo od platoa krenuli ka spomeniku Ženi borcu. Otkinuta joj je desna ruka. Od trave ne može da joj se priđe. Strašno i žalosno.

„Komunizam se od laži rodio od laži živi od laži će i umreti“ je grafit koji prvi vidite kada ulazite na Partizansko groblje u Mostaru. Ovaj spomen-kompleks, izgrađen 1965. u čast poginulim Mostarcima u Drugom svetskom ratu, koji je projektovao čuveni arhitekta Bogdan Bogdanović, nalazi se u onom hrvatskom delu Mostara. Iscrtan kukastim krstovima. Na samom ulazu izmet. Nekada simbol Mostara, sada je sramota.

Nadgrobne ploče, se stalno se uništavaju. I mi smo mnoge zatekli polomljene. Partizansko groblje oštećeno tokom rata devedesetih, samo je nastavilo posle toga da propada. Iako je kao uređeno i otvoreno 9. maja 2005, a naredne godine proglašeno nacionalnim spomenikom BiH, sada je obična ruina. Šta o svom delu misli sam Bogdanović, koji je nekada želeo da mu tu bude postavljena urna, kaže u jednom tekstu: „Bivši grad mrtvih i bivši grad živih ipak se gledaju, ali gledaju se praznim, crnim, izgorelim očima.“

 

Studijsko putovanje za novinar/rke i seminar za nastavnike/ce organizovali su Historijski muzej BIH, Fond za humanitarno pravo iz Beograda, Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću iz Zagreba i SENSE – Centar za tranzicijsku pravdu iz Pule, od 23. do 27. juna 2017.