Foto: Stefana Savić

U optužnici protiv njih dvojice, koja je podignuta 4. novembra 2013. godine, navodi se da su okrivljeni, kao pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ), 25. marta 1999, učestvovali u napadu na selo Trnje u opštini Suva Reka na Kosovu.

Kako se ukazuje, Gavrilović, koji je u to vreme bio komandant Pozadinskog bataljona 549. motorizovane brigade VJ, izdao je naređenje za napad, tako što je okupio sebi potčinjene komandante, uključujući i Kozlinu, i dao im instrukcije da ubijaju civile rekavši: „Ne sme biti preživelih“.

Kozlina i drugi komandanti su organizovali svoje jedinice i potom otpočeli napad na selo koji je za posledicu imao ubistvo najmanje 27 civila kosovskih Albanaca i nanošenje teških telesnih povreda koje su zadobila dva albanska civila. Među ubijenima su bili stariji muškarci, žene i deca, ali i dečak star svega četiri godine. Kozlina je jednom starcu pucao u glavu kako bi drugim vojnicima pokazao kako da ubijaju civile.

Inače, ovo je prva optužnica koju je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo protiv aktivnih pripadnika Vojske Srbije. Gavrilović se penzionisao nakon početka suđenja. On je 2008. godine, kao svedok odbrane, svedočio pred Haškim tribunalom o događajima u selu Trnje u predmetu „Milutinović i dr.“. Dva bivša pripadnika Gavrilovićeve jedinice svedočila su o istim događajima kao zaštićeni svedoci tužilaštva u predmetima „Milutinović“ i „Milošević“.

Bekimu Gašiju su tog dana ubijene četiri maloletne sestre i majka. „Dvadeset i petog marta 1999. godine ubijena su 22 člana porodice Gaši. Među njima, pet članova moje uže porodice – majka i četiri sestre. Ubijeno je i osmoro gostiju koji su bili kod nas i jedan komšija. Ukupno je tog dana ubijena 31 osoba“, rekao je Gaši za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Kako je objasnio, to je bilo vreme kada su NATO snage počele bombardovanje. „Mi smo, kao porodica, sedeli kod kuće i čekali da vidimo šta će se dogoditi. Mislim da je bilo oko šest sati ujutru kada smo izašli u dvorište i videli da nas je sa svih strana opkolila vojska. Među njima je bilo i pripadnika policije, ali su većinom bili redovni vojnici u sastavu tadašnje VJ. Prvim pucnjem je pogođen jedan meštanin koji je uzimao seno da bi nahranio stoku. Tada su krenuli u juriš, a mi smo bežali ka našim kućama. Majka i sestra su pobegle kod strica, a ja sam se odvojio od njih, u kuću drugog strica. Veoma brzo, dvorište je bilo puno pripadnika oružanih snaga. Prvo su zapalili vozila i štale. U dvorištu su bile još dve kuće. U jednoj su bile žene i deca, u drugoj u koju sam se i ja sklonio, bilo je 12 muškaraca. U toj kući drugi sprat još nije bio završen. Tamo sam se sklonio i posmatrao ih kroz prozor kako dolaze do kuće u kojoj smo sklonjeni. Jedan oficir se nekome obratio i upitao: „Šta sada da radimo?“ Rekli su mu da ubaci bombu i bacio ju je u hodnik kuće. Svi smo legli dole“, ispričao je Gaši.

Dodao je da su vojnici potom otišli do kuće u kojoj su bile smeštene žene i deca. „Ubacili su bombu i ranili četiri osobe. Među njima sedmogodišnje dete. To je bio stravičan prizor. Onda je policija nastavila da puca u drugom delu, iza te kuće. U donjem delu kuće bili su članovi moje porodice koji su ranjeni. Moja majka je dva ili tri sata trpela, bila je teško ranjena. Ja nisam bio u stanju da joj pomognem. I dan danas čujem njen glas, kako doziva u pomoć, a ja nisam mogao da joj pomognem“, ispričao je Gaši za RSE.