Po optužnici Tužilaštva za ratne zločine, Narančić je 1992. godine, kao stražar u vojnom zatvoru u Osnovnoj školi „Petar Kočić“ u Bosanskoj Krupi, pustio u taj objekat Plavanjca, u to vreme pripadnika Vojske Republike Srpske (VRS), koji je nakon toga ubio 11 Bošnjaka, civila. Narančić se tereti za saučesništvo u ovom zločinu.

Ovaj predmet je nenormalan po mnogo čemu – na primer, po tome da je optuženi Plavanjac svoj bes zbog smrti majke, koju je ubio Srbin Predrag Praštalo iskalio na nedužnim Bošnjacima – ali je samo zbog jedne stvari SULUD. Naime, odbrana Joje Plavanjca zasniva se na tome da ubistva tih 11 ljudi nije izvršio on, već njegov otac. I to ne bi bilo toliko neobično da je njegov otac živ. Ali nije, umro je još 1999. godine, sedam godina posle zločina.

Kaže Plavanjac da nikada o tome nije pričao sa ocem, jer navodno njegov otac to nije želeo. Kaže i da njegov otac nikada ni sa kim nije pričao o tim ubistvima, te da je objašnjenje zbog čega je pobio toliko ljudi odneo u grob. Možda ovo nije toliko suludo, koliko je jadno. Pogotovo što nikad nijedan svedok nije ovo posvedočio, a bilo ih je. I što su priče o tome da je Lazo Plavanjac ubio 11 ljudi počele tek kada je njegov sin optužen. A pre svega je jadno zato što Lazo Plavanjac ne može da ispriča svoju stranu priče.

Plavanjac i Narančić, prave grdosije, drže se zajedno na svakom suđenju. Uvek se nešto došaptavaju, negoduju zbog izjava svedoka. Plavanjac stalno vrti istu ploču kako je on porodični čovek – kao da neko ko je oženjen i ima decu nije u stanju da ubije, da mu je sin tada bio bolestan… I baš na tom pretprošlom suđenju (poslednje je odloženo) videla sam taj strah svedoka, posebno zbog Narančića. Nekoliko svedoka, pa i ta dva sa tog ročišta, izjavila su da i Plavanjac i Narančić imaju preku narav.

Toliko je toj dvojici svedoka bilo frka od optuženih, toliko im je bilo stalo da im se ne zamere, da su čak pitali sutkinju da li mogu da se pozdrave s njima, što je strogo zabranjeno. Jedan od svedoka je u prvom iskazu rekao da je Narančić „lošijeg ponašanja“ da bi sada – pošto je bio u istoj prostoriji s njim – izjavio da je „bio dobar“. Snuždenim pogledima su ta dva svedoka izlazila iz sudnice, maltene se izvinjavajući optuženima što su morali da svedoče.

Joja Plavanjac je, prema optužnici, odmah ubio 10 Bošnjaka čim mu je Narančić otvorio prostorije gde su bili zatvoreni. Potom su otišli do druge sobe u kojoj su isto držani civili bošnjačke nacionalnosti. Narančić je prozvao Tofika Sedića, a kada je on izašao, Plavanjac ga je odveo u fiskulturnu salu, i nedugo zatim ubio.

Za sva ova monstruozna ubistva, ponavljam, Joja Plavanjac krivi svog pokojnog oca. Kaže da mu je otac Lazo tražio da ga odvede do zatvora jer je čuo da se tu nalazi Praštalo, koji mu je prethodno ubio suprugu Savku. I dok je, prema rečima Joje Plavanjca, on sa Narančićem gledao dokumentaciju, tražeći gde je odveden Praštalo, Lazo Plavanjac je likvidirao 11 ljudi. Nažalost, svedočenje Laze Plavanjca nikad nećemo čuti.

Povezani tekstovi