Ni Čedomir Jovanović ni Saša Janković verovatno nisu dobili poziv da prisustvuju komemorativnom skupu u Srebrenici, ali su otišli u Potočare da odaju poštu žrtvama genocida.
Tako da to što niko od zvaničnika Srbije ove godine nije bio na obeležavanju 22. godišnjice genocida, jer, kako su rekli, nisu dobili poziv, i nije neki argument. S druge strane, nisam siguran koliko uopšte ima smisla da u Potočare dolaze najviši predstavnici Srbije, a da u periodu između dve godišnjice ne čine ništa da građane Srbije suoče s onim što se dogodilo u Srebrenici. Kada bih mogao birati, voleo bih da niko nikad iz Srbije više ne dođe u Potočare, ali da se u Srbiji dogodi ozbiljnije suočavanje, i to ne samo sa genocidom u Srebrenici, nego i sa drugim ratnim zločinima, ističe u razgovoru za Danas Ivica Đikić, hrvatski novinar i publicista.
Upitan zašto je Srbima teško da priznaju da se u Srebrenici dogodio genocid, naš sagovornik odgovara da je isto tako i Hrvatima teško da se suoče sa Jasenovcem i zločinima u operaciji „Oluja“.
– Teško je i Bošnjacima i Albancima, takođe… Nisu Srbi nešto izuzetni, ali je u Srebrenici počinjen najveći zločin – genocid, pa je najviše pažnje usmereno ka Srbiji. Pojava da se nacionalni kolektivi na ovim prostorima ne žele iskreno suočiti sa zlom koje se činilo u njihovo ime je opšta. Nije to rezervisano samo za Srbiju.
* Mislite li da ima veze sa rečju „genocid“?
– Mislim da ima. Razumem da je taj termin težak, ali ne mogu se negirati presude međunarodnih sudova, žrtve… Srbija se neće lakše nositi sa onim što se desilo u Srebrenici ukoliko se ne bi koristio termin genocid. Ono što Srbija mora da uradi jeste da svoje građane brutalno suočava s tim što se tamo dogodilo, ali i sa terminom – genocid. Jednog dana, nadam se u skorije vreme, ko god tada bio predsednik Srbije, moraće da prihvati reč genocid. Za Srbiju je svakako dobro da se to dogodi što pre.
* Ako bi Srbija priznala genocid, da li bi onda Hrvati priznali da se isto dogodilo u Jasenovcu?
– Nisam siguran. Ipak, čini mi se da genocid u Jasenovcu osporava jedna marginalna grupa ljudi u Hrvatskoj.
* A operacija „Oluja“?
– „Oluja“ u tom smislu nije genocid, ali jeste zločinački poduhvat nad Srbima u Krajini. Međutim, čak i kada bi Vučić priznao da je u Srebrenici počinjen genocid, Hrvati ne bi priznali zločine u „Oluji“, jer smatraju da su imali pravo da to reše na taj način, da su zločini koji su se dogodili sporadični… Siguran sam da će se jednog dana desiti pomak tom u smislu da paralelno sa obeležavanjem „Oluje“ neki visoki državni predstavnik Hrvatske položi cveće i zapali sveće za ubijene Srbe.
* To je baš optimistično s Vaše strane?
– Nisam optimističan, ali mislim da ne može ostati na ovome, odnosno na tome da svi znamo šta se tamo dogodilo, a da se pravimo ludi.
* Čini se da su i Srebrenica i „Oluja“, ali i drugi zločini ispolitizovani. Koliku ulogu igra politika u suočavanju s prošlošću i pomirenju?
– Politika igra veliku ulogu, jer se većina građana njome i rukovodi. Kada bi se politika prema genocidu i zločinima promenila, otvorio bi se proces ka suočavanju s prošlošću i pomirenju. Ako bi Vučić sutra izjavio da je u Srebrenici počinjen genocid, ne bi njegovi birači odmah to prihvatili. Međutim, otvorio bi se proces u kojem bi se stvari menjale na bolje.
* Na vlasti su sada praktično oni koji su u ratovima učestvovali ili su ih zagovarali. Da li bi bilo drugačije da oni nisu trenutno na vlasti?
– Ne verujem. Imali smo i u Srbiji i u Hrvatskoj vlade koje nisu bile povezane s ratovima iz devedesetih, a opet se nije dogodilo ništa radikalno u promeni mišljenja kod javnosti.
* Kakva je, onda, uloga međunarodne zajednice?
– Osim kroz sporadičnu podršku nekim nevladinim organizacijama koje se bave istraživanjem ratnih zločina i saopštenja za javnost koja objavljuje na dan godišnjica genocida i drugih zločina, međunarodnu zajednicu ovo pitanje zapravo više ne zanima. Ulaskom u Evropsku uniju, u Hrvatskoj je ta priča završena. Međutim, ako su vlasti u Srbiji zaista ozbiljne po pitanju članstva u EU, onda će morati tokom tog procesa pristupanja da ispune uslove Unije. Tako je bilo i u Hrvatskoj, pa je uhapšen Ante Gotovina, jer je to tražila međunarodna zajednica.
* Ne znam da li Vam je poznato, ali postoje tvrdnje da su neki od najodgovornijih za ratne zločine sada na visokim funkcijama u vladajućoj stranci u Srbiji?
– To je sigurno deo priče podilaženja biračkoj masi. Ali, politika je jedna turbulentna delatnost. Ne bi me iznenadilo da se Vučić reši tih ljudi na neki način, ako zaista želi da približi Srbiju ka EU. Ne mislim da ih pošalje u zatvore, već da ih penzioniše, na primer.
O Ljubiši Beari
* Napisali ste sjajnu knjigu o ulozi nekadašnjeg načelnika bezbednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, Ljubiše Beare, u genocidu u Srebrenici. Da li ste pokušali da stupite u kontakt s njim?
– Da, pokušao sam doći do njegove porodice. Poslao sam im poruku da bih želeo s njima da razgovaram. Ali ne o Srebrenici, već o tome kakav je kao čovek, otac, muž. Rekao sam im da bih voleo da razgovaram i sa Bearom, ali su me odbili.
* Kolika je zapravo uloga Srbije u genocidu?
– Ne može se negirati uloga Srbije. Činjenica je da su svi oficiri Vojske Republike Srpske primali plate iz Beograda, da bi kasnije bili penzionisani kao oficiri JNA. Takođe, svo oružje, tehnika, ljudi, sve je to dolazilo iz Srbije. Isto tako je pomoć Hrvatima u Hercegovini dolazila iz Hrvatske.
Odnosi Srbije i Hrvatske bez pomaka
* Kakvi su, prema Vašem mišljenju, odnosi Hrvatske i Srbije?
– Tema odnosa dve zemlje traje već 20 godina i nikako da se tu nešto dogodi. Nema konkretnog pomaka i rezultata. Stalno je isto stanje.
* Mislite li da nova premijerka Srbije Ana Brnabić može nešto da promeni na relaciji Beograd – Zagreb?
– U političkom smislu, ne. Možda može nešto da uradi u ekonomskom pogledu. Ali, po meni, ona će biti fokusirana na unutrašnja pitanja Srbije, a Vučić će raditi sve ostalo.
Mladi i nacionalizam
* Kako gledate na sve veći nacionalizam u bivšim jugoslovenskim republikama?
– Razlika između devedesetih i sada je što trenutno nema ratova, ali količina nacionalizma nije bitno manja. Sada su tu neke nove mlade generacije, koje nisu ni bile rođene dok su trajali sukobi, a odgajaju se u nacionalističkom duhu. Problem je u tome što oni ne znaju ni za šta drugo osim za nacionalizam.
REKOM bi otvorio proces suočavanja
* Da li bi osnivanje REKOM-a dovelo do pozitivnijeg stanja u regionu?
– Sigurno. Ja ne očekujem da bi REKOM preokrenuo stvar u nekom kraćem roku, ali bi sigurno otvorio proces suočavanja na duže staze. I sam proces trovanja nije trajao dve ili tri godine, već od polovine osamdesetih pa traje i danas.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
