Foto: Medija centar

Tribunal se naziva pristrasnim, njegove presude se relativizuju, oni koje je osudio promovišu se u heroje, a na delu je sveopšta revizija istorije. Primera radi, predsednik Aleksandar Vučić, kada je prilikom nedavne posete Moskvi uručio orden udovici Vitalija Čurkina, objasnio je da je ovaj posthumno odlikovan jer se borio da srpski narod ne bude proglašen genocidnim i zato što se zalagao za istinu o Markalama. To, dakle, sugeriše, da se ne prihvataju presude Haškog tribunala u vezi sa genocidom u Srebrenici i da se ne priznaju zaključci tog suda u vezi sa odgovornošću Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske za ratne napade na tržnicu Markale u Sarajevu. Reč je o pristrasnom i paušalnom odbacivanju sudski utvrđenih činjenica sa ciljem revizije istorije, ističe u razgovoru za Danas Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo.

* Kako komentarišete poslednje presude Tribunala – protiv šestorice bivših visokih zvaničnika tzv. Herceg-Bosne i Ratka Mladića?

– Obe presude su očekivane. Ali ne zbog toga što, kao što se iz nacionalističkih krugova sugeriše, neko u Haškom tribunalu mrzi Srbe ili Hrvate, nego zbog toga što su dokazi bili takvi da drugačiji ishod osim osude nije bio moguć. Važno je da znamo da ni Mladić, niti Prlić, Praljak i ostali lideri Herceg Bosne nisu osuđeni samo zbog toga što su bili vojni komandanti ili visoki politički zvaničnici, već zbog toga što su dokazi upućivali na sledeće – da se zločini jesu dogodili i da je postojala jasna veza između osuđenih s jedne i vojnih i/ili policijskih jedinica koje su zločine počinile s druge strane. Mada su sa srpske strane u BiH nad Bošnjacima i drugim nesrpskim stanovništvom počinjeni zločini daleko većeg obima od onog za koje je suđeno čelnicima bosanskih Hrvata u BiH, cilj oba ta zločinačka poduhvata bio je isti – osvajanje i etničko čišćenje delova BiH koja su smatrala svojim. Odnosno, ako ćemo stvari nazvati pravim imenom – reč je o pokušaju stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske. Primetno je da se u presudi Prliću i drugima eksplicitno navodi da je cilj njihovog zločinačkog poduhvata bilo stvaranje Velike Hrvatske uz učešće Franje Tuđmana i drugih visokih zvaničnika Republike Hrvatske, a da u presudi Ratku Mladiću takvog zaključka nema. To, međutim, ne znači da takvog cilja sa srpske strane nije bilo i da rukovodstvo Republike Srbije nije odgovorno za kampanju zločina u BiH. U Mladićevom predmetu, a pre toga i na suđenju Radovanu Karadžiću, tužilaštvo nije bilo usredsređeno na izvođenje dokaza o ulozi Srbije, jer su optužnice i bez toga bile glomazne. Zato je na nama da sad sagledamo ulogu Srbije na osnovu političke podrške i vojne pomoći pružane rukovodstvu bosanskih Srba tokom celog trajanja rata u kojem su ovi počinili najteže ratne zločine protiv nesrpskog civilnog stanovništva.

* Da li je Tribunal svojim presudama odmogao da dođe do pomirenja na ovim prostorima, kako neki tvrde?

– Odmogli su oni koji to tvrde, političari pre svih. To što je za nekoga istina neprijatna, posebno za one koji su učestvovali u ratovima i zločinima, ne znači da ta istina ne treba da bude saopštena. Tribunal je činjenice o ratovima u bivšoj Jugoslaviji u velikoj meri rasvetlio, na nama je da odlučimo kada ćemo istinu prihvatiti i tako krenuti ka pomirenju.

* Kako gledate na to što ratni zločinci prilično lepo žive u svojim zemljama?

– Ne samo da lepo žive, nego se vraćaju u javni život, promovišu se u moralne autoritete, predavače na akademijama. Taj trend je tragičan, ali on predstavlja samo vrh ledenog brega. Kada u Fondu za humanitarno pravo radimo istraživanja ratnih zločina i identifikujemo počinioce krivičnih dela, nastojimo da proverimo i njihove posleratne biografije. U bar 90 odsto slučajeva oni za koje postoje indicije da su odgovorni za ratne zločine ostali su na svojim mestima u vojsci i policiji i neretko napredovali u službi. Dobar deo njih danas mirno živi penzionerske dane, ali ima i primera da su došli do najviših položaja u vojsci, čak do mesta načelnika Generalštaba Vojske Srbije.

* Šta očekujete od žalbenih procesa Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću i Vojislavu Šešelju, i ponovnog suđenja Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću?

– U Karadžićevom i Mladićevom predmetu ne očekujem neke velike promene u odnosu na prvostepenu presudu. Kod Šešelja prvostepena presuda toliko odudara od dosadašnjih nalaza Tribunala i nije ni čudo što je tužilaštvo naziva „izopačenom“. Najlogičnije bi bilo da se to suđenje ponovi, ali ne očekujem da se to desi, jer predmet ionako već predugo traje. Verujem da na osnovu predočenih dokaza razumno veće može zaključiti da je Šešelj u najmanju ruku svojim huškačkim govorima podsticao zločine, ali i da ih je podržavao i pomagao regrutovanjem, indoktriniranjem i upućivanjem na front svojih pristalica koji su posle bili deo vojnih struktura koje su počinile ubistva, proterivanja i druga teška krivična dela protiv civila i ratnih zarobljenika. Što se Stanišića i Simatovića tiče, Žalbeno veće je naložilo novo suđenje i primenu ispravnog pravnog standarda u odnosu na onaj iz prvostepenog postupka, što bi moglo da dovede do osuđujuće presude koja će nam omogućiti da na pravi način sagledamo ulogu Srbije u ratovima u Hrvatskoj i BiH.

* Da li će tzv. Specijalni sud za OVK procesuirati lidere OVK?

– Pokušaću da odgovorim na sledeći način – presude Haškog tribunala nisu donele pravdu žrtvama OVK iz tri razloga. Prvi je problem sa svedocima, drugi su tragično loši dokazi koji su dostavljeni iz Srbije i treći su aljkavosti istražitelja tužilaštva koje se nisu, kao u drugim slučajevima, mogle pokriti drugim dostupnim dokazima. Ako Specijalni sud premosti te tri grupe problema, realno je očekivati da će njegov rad dati rezultate. I još nešto, navodi o trgovini organima samo su jedan deo zločina za koje postoje indicije da su počinjeni u za vreme i nakon sukoba na Kosovu. Zato ne treba očekivati da će se samo za to suditi u Hagu.

* Ima li nade da će Tužilaštvo za ratne zločine početi brže da procesuira ratne zločine?

– Proces suđenja za ratne zločine zamire, a mi smo svedoci fingiranja tog posla putem bildovanja statistike, dok se u stvarnosti malo toga dešava. Srbija je jedina država u regionu koja nije optužila nijednog visokorangiranog oficira vojske ili policije. Tužioca za ratne zločine nismo imali godinu i po dana, Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina se ne primenjuje, u poslednje tri godine imamo samo osam optužnica i to protiv pojedinačnih počinilaca, skoro četiri godine nema optužnice za zločine nad kosovskim Albancima, ove godine imamo samo tri presude za ratne zločine – sve tri oslobađajuće. Bilans je katastrofalan i nema najava da će se u tom pogledu nešto menjati. A onda kažemo, što nam je bio potreban Haški tribunal, mogli smo mi to sami.

Dobrotu platili životom, a njihove ubice nisu osuđene

* Slučaj braće Bitići?

– Kao paradigmatičan s jedne strane i poseban s druge. Paradigmatičan je zbog toga što ga nije moguće procesuirati na pravi način jer su nalogodavci bili na visokim pozicijama unutar MUP-a, a takve naše Tužilaštvo za ratne zločine po pravilu ne dira. Po do sada obelodanjenim dokazima, zna se da je njihovo ubistvo u julu 1999. naredio bivši ministar policije Vlajko Stojiljković, a da je naređenje preneto lancem komandovanja u kojem je bio i Goran Radosavljević Guri, tadašnji rukovodilac obuke policije u Petrovom Selu, gde su braća Bitići ubijeni i pokopani. Iako je zbog toga bio pod istragom, nikada nije optužen ni on, niti neko drugi sa viših nivoa strukture MUP-a, suđeno je samo dvojici nižerangiranih koji su oslobođeni. S druge strane, slučaj je poseban po tome što su braća Ili, Agron i Mehmet Bitići bili američki državljani i Sjedinjene Države od Srbije očekuju da predmet bude procesuiran na pravi način. Ali umesto da se tim povodom nešto preduzme, mi samo imamo obećanja predstavnika naših vlasti i to po pravilu prilikom poseta američkih zvaničnika. Čim oni odu, niko više ne pominje slučaj braće Bitići. Podsećam da je reč o momcima od 21, 23 i 25 godina koji su uhapšeni u Srbiji pri pokušaju da pomognu jednoj romskoj porodici da se skloni sa Kosova na za njih sigurnije mesto – u Srbiju. Dobrotu su platili životom, a njihove ubice i nalogodavci zločina do danas nisu osuđeni.

Podrška Regionalnoj komisiji

* Govori se o osnivanju raznih veća za pomirenje u regionu, a nikako da se osnuje REKOM. Mogu li ta veća pomoći u suočavanju s prošlošću?

– Državne komisije zavisiće od dobre volje državnih vlasti, a njihove odluke neće obavezivati nikoga van date države. Zato je pristup u procesu suočavanja sa prošlošću moguć samo ako je regionalan. Mi se zalažemo za stvaranje Regionalne komisije koju će podržati vlasti svih država nastalih raspadom bivše Jugoslavije, jer smatramo da se pomirenje mora odigrati na osnovu bar minimuma regionalnog konsenzusa i prihvatanja činjenica iz prošlosti u svim društvima regiona.