Foto: Medija centar

Ovaj zločin simbolično otkriva karakter sukoba u bivšoj Jugoslaviji, koji je velikim delom bio usmeren na civile „one druge strane“, obeležene samo zbog svog imena i porekla.

Tog 27. februara 1993. iz redovnog voza na pruzi Beograd-Bar, zaustavljenog na lokalnoj stanici Štrpci u BiH, izvedeno je 20 putnika, prosto odabranih na osnovu imena i prezimena u ličnim kartama – njih 18 bili su Bošnjaci, jedan je bio Hrvat i još jedan neidentifikovani putnik afričkog porekla.

U nepoznatom pravcu odveli su ih Milan Lukić (osuđen u Hagu za neke od najmonstruoznijih zločina u BiH) i pripadnici njegove jedinice „Osvetnici“. Prema svedočenjima, ovi ljudi su surovo mučeni i potom ubijeni. Do danas su samo četiri tela pronađena.

Svakog 27. februara u Prijepolju okupljaju se porodice žrtava, kod spomenika podignutog na privatnu inicijativu. Država Srbija se još uvek nijednim potezom nije odužila ovim porodicama: nije pronašla tela njihovih najbližih, nije kaznila učinioce (tek treba da im se sudi), nije pružila ni adekvatno obeštećenje niti podršku. Srbiju na to obavezuje etička i istorijska odgovornost, ali i sopstveni zakoni i međunarodne obaveze.

Državni organi su znali za otmicu i pre nego što su porodice za nju saznale. Osnovane su komisije da se događaj brzo istraži i oteti građani vrate svojima. Porodicama je obećana pomoć, a umesto toga stigli su otkazi sa posla za njihove očeve, muževe i sinove, jer se nisu pojavili na radnom mestu.

Samo dve porodice uspele su da na sudu dobiju naknadu štete početkom 2000-ih godina. Danas tako nešto ne bi postigle. NJihove tužbe bile bi proglašene zastarelim, jer je sudstvo u Srbiji u međuvremenu uzelo ulogu čuvara državnog budžeta, tumačeći zakon na štetu žrtava.

Žrtve zločina u Štrpcima nemaju ni status civilnih žrtava rata. Zakon donet 1996. godine ih ne priznaje, jer nisu stradale od ruke snaga koje Srbija smatra „neprijateljskim“. Nisu stradale ni na teritoriji Srbije, što je uslov koji je nadležno Ministarstvo rada dodatno izmislilo (takvog uslova u zakonu nema!), očigledno i ono sa željom da pomoć države dobije što manje korisnika koji bi na nju svakako imali pravo.

Ni 24 godine kasnije nije prekasno da se stvari promene. Nije to pitanje milosrđa niti politike, već vladavine prava i jednakog poštovanja svih građana. Naročito onih nedužno ubijenih.

Ovaj dodatak se objavljuje uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dodatka je isključiva odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stav Evropske unije.

Autor je pravni analitičar Fonda za humanitarno pravo