Foto: Fehim Demir/EPA

Njegov advokat Vladan Stefanović je predsednici sudskog veća dostavio medicinsku dokumentaciju koja je trebalo da opravda izostanak njegovog klijenta.

– Ovo nije dokaz. U dokumentaciji nigde ne piše da je Parović sprečen da pristupi na pretres. Postoji neka dijagnoza, ali sud nije u stanju da dešifruje o čemu se radi – rekla je predsednica sudskog veća Mirjana Ilić nakon što je pročitala dokumentaciju.

Dijagnozu, po sopstvenom priznanju, nije mogao da dešifruje ni Parovićev advokat.

– Ja sam se poslednjih dvadesetak dana čuo sa Parovićem. On ne može da ustane iz kreveta, praktično je nepokretan – kazao je advokat Stefanović. On je izrazio sumnju da će njegov klijent moći da prisustvuje pretresima koji su bili zakazani za danas i četvrtak.

– Pa ja ne mogu da ga privodim, ipak je poslao nekakvu dokumentaciju – rekla je Ilićeva pre nego što je advokatu Stefanoviću dala rok od tri dana da sudu dostavi validnu medicinsku dokumentaciju. Nakon toga je i zvanično odložila pretres.

Ova prezentacija efikasnosti srpskog pravosuđa odigrala se pred očima porodica žrtava genocida u Srebrenici koji su doputovali iz Bosne i Hercegovine kako bi prisustvovali suđenju.

– Nama se toliko manipuliše, samo nas maltretiraju, ubijaju nas i nakon dvadeset i dve godine. Ovo je krajnji bezobrazluk. Nije mi jasno kako optuženi može da ne dođe u sud – priča Šuhra Sinanović, predsednica Udruženja „Žene Podrinja“ iz Bratunca.

NJoj je, kako navodi, žao što je Srbija širom otvorila vrata počiniocima ratnih zločina da mogu da prebegnu ovde.

– Sa suprugom i dvoje male dece smo 1992. godine pobegli iz Bratunca u Srebrenicu. U tih nekoliko godina smo preživeli katastrofu, glad, bombardovanje… A onda je došao 11. jul kada sam poslednji put videla muža. Poslednje što mi je rekao je „Dobro mi čuvaj decu“. Onda je krenuo preko šume i gubi mu se trag – priča Sinanović.

Kako navodi, o tome da je njen suprug, zajedno sa osmoro najbližih rođaka ubijen 14. jula u hangaru sela Kravica saznaje tek 2000. godine.

– Sve sam se nadala da je u nekom logoru. Onda su mi javili da su pronađeni njegovi posmrtni ostaci u masovnoj grobnici u Zelenom Jadru. Pozvali su me u Tuzlu da identifikujem telo i sahranili smo ga 31. marta 2001. godine. Sada će još malo šesnaest godina – navodi Sinanović.

Prema njenim rečima, pratila je brojna suđenja za ratne zločine, a u nekima i svedočila. Ipak, nijedan sudski proces za nju nema značaj kao ovaj koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu.

– Ovde se sudi za ubistvo 1.300 ljudi među kojima je bio i moj muž. On je bio ubijen na najsvirepiji način. Ostala sam samohrana majka dvoje dece koja se ni ne sećaju svog oca – kaže Sinanović.

Naredni glavni pretres u postupku koji se protiv osmorice bivših pripadnika Specijalne brigade MUP Republike Srpske vodi zbog ratnog zločina nad više stotina civila u hangaru sela Kravice zakazan je za 13. april. Šuhra Sinanović nije sigurna da će doći i tada da prisustvuje.

– Pitanje je ko će tada da se razboli. Bojim se da ćemo dočekati i dvadeset pet godina od genocida a da ovo suđenje neće ni početi – navodi ona.

Manjina naređivala, većina činila zločine, a svi tolerisali

Šuhra Sinanović, predsednica Udruženja „Žene Podrinja“ iz Bratunca nije želela da komentariše stav Međunarodnog suda pravde u Hagu koji je iz proceduralnih razloga odbio da razmatra zahtev Bosne i Hercegovine za reviziju tužbe protiv Srbije. „To je političko pitanje. Porodicama žrtava je najgore, mi želimo da odgovaraju Srbija i Crna Gora za genocid. Ja uvek kažem – manjina je naređivala, većina je izvršavala zločin, a svi su tolerisali i nemo posmatrali“, rekla je Sinanović.

Ovaj dodatak se objavljuje uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dodatka je isključiva odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stav Evropske unije.