Svadbe se završavaju tučom u zoru

Kad nešto treba da se popravi, svi zovu deda-Boru. Danas je zakazao Tihomirov motokultivator. Kratak put do njegove kuće prelazimo peške. Deda Bora mi pokazuje okolinu i priča o drveću, njivama i kućama. „Ono drvo je staro preko petsto godina“, kaže. „Svi koji se uzmu moraju otići do njega – veruje se da donosi sreću“.
Kod Tihomira deda Bora seda na klupicu, s naočarima na nosu i alatom kraj sebe. Tihomir stoji i posmatra kako se deda Bora bakće s motorom. Deda Bora je jedan od najzdravijih ljudi u selu, i u poređenju s komšijom kome je oko osamdeset godina izgleda kao mladić. Ali i Tihomir sam obrađuje svoju zemlju, iako to čini pogrbljenih leđa.
Deda Bora je popravio mašinu i sad ore čitavu jednu deonicu za Tihomira, kad je već tu. Tihomirova žena nas ponudi kafom i projom, a zatim pokazuje slike s unukinog venčanja. U smežuranoj ruci ponosno drži fotografiju unuke u blistavobeloj venčanici. Slika stoji u providnoj foliji da se ne bi uprašnjavila ili isprljala dok kruži oko stola. Presrećna unuka pozira s babom i dedom. Dopiru joj do ramena, baba s maramom i u najboljim cipelama, deda u odelu. Dok mlada koketno pozira, baba i deda ozbiljnih lica zure u aparat. Nema govora da unuka ili neko drugo od unučadi Tihomira i Bine preuzme gazdinstvo. „Ovo selo nema budućnosti“, kaže deda Bora uz projaru. „Za dvadeset godina neće biti žive duše“.
Dok se laganim korakom vraćamo od Tihomira i Bine, prolazimo pored nekoliko napuštenih kuća. Zaustavljamo se i posmatramo čoveka kako ore njivu niže puta. I on i konj moraju da predahnu na svaki minut, znoj im lipti s tela. Deda Bora samo uzdahne i produži putem. On je drugi po redu u selu kupio traktor 1980. godine. „To mi je bio jedan od najvažnijih dana u životu“, tvrdi.
U dva sata je vreme za ručak. Paprika u turšiji, domaći sir, pasulj i hleb. Žali mi se na slab apetit. „Trebalo je da me vidiš ranije, dok je Verica bila živa, bio sam krupan i snažan. Sad sam svakog dana sve mršaviji. Više ne mogu da jedem meso, izgubio sam previše zuba“, kaže.
Hrana je sveža i dobrog ukusa zbog sunca i prirode. Deda Bora je čuven po svom siru koji prodaje seljanima. „Uzmeš deset litara mleka, dodaš supenu kašiku soli po litru i ostaviš da se kuva šest minuta“, kaže i izvadi sat kojim meri vreme. Kako bi pokazao koliko je zapravo šest minuta, namesti ga da zvoni. „Zatim dodaš dve supene kašike osamdesetoprocentnog sirćeta, i kuvaš još šest minuta. Onda zamesiš masu, pritisneš je velikim, ravnim kamenom i čekaš dan i noć da sir bude gotov. Eto, sad možeš da ga praviš i sama kad se vratiš u Norvešku“, predloži mi.
Nakon ručka, vreme je da se stoka ponovo nahrani. Ponudila sam se da ponesem teške kofe s vodom, ali je seljak odlučno odbio. „Ko je išao u školu ne mora da pomaže“, kaže kao da je to opštepoznato. Ja se zavalim u seno u ambaru i puštam da me aprilsko sunce greje dok slušam deda-Boru kako razgovara s kravama sprat niže.
Već kao osmogodišnjak, Borisav je radio kao pastir. Bio je seljak, krojač, prodavac, vojnik, muzičar, propagator Titovih ideja i rudar. Novopečeni sedamnaestogodišnji mladoženja proveo je tri godine u vojsci, zatim nekoliko godina radio za Agitprop, odeljenje za agitaciju i propagandu narodnog fronta pod Titom. „Sve što je trebalo uraditi moralo je da ide preko Agitpropa. Putovao sam po selu i podučavao o Titu i njegovoj politici i o tome kako da seljaci izvuku više od zemljišta.“ Ovo potonje je bilo važnije jer nije bilo potrebe agitovati za Tita – svi su ga ionako podržavali. Nakon nekoliko godina provedenih u Agitpropu, imenovali su ga za poreznika. Time nije želeo da se bavi jer kako bi mogao tražiti novac od svojih suseda? Pošto je odbio, morao je da radi u rudniku. Posle nekoliko godina izborio se da više ne radi kao rudar, pa je osnovao putujući orkestar. Deda Bora je svirao klarinet na svadbama, sahranama i krštenjima. Novca je bilo dosta, ali je posao bio naporan. „Srpske proslave završavaju se tučom u zoru. Muzičari su često morali da beže kako ih ne bi uvukli u makljažu“, objašnjava. Još uvek ima ožiljak jer ga je jednom vinska flaša pogodila u nogu i razbila se. „Kad se Srbi napiju, postanu grozni“, kaže lakonski. Ali nije prestao da bude putujući muzikant zbog udarca flašom. „Počeo sam da gubim zube još pre trideset godina. Ne možeš da sviraš klarinet bez zuba.“
Nastavlja se