Učesnik je NOR-a. Kraj rata je dočekao u činu kapetana, odlikovan Medaljom za hrabrost. Studirao je prava u Beogradu a doktorirao (filozofija prava) na Univerzitetu u Ljubljani. Jedan je od pisaca Ustava SFRJ (1963) i programa SKJ. Kao univerzitetski profesor najpre je radio u Sarajevu, a potom u Beogradu od 1963. Kao praksisovac, udaljen je s Univerziteta 1975. Nastavio je da uređuje Praxis international, dok je sa Dobricom Ćosićem pokušao da pokrene časopis Javnost. Dopisni član SANU postao je 1985, a redovni deset godina kasnije. Za pristupnu besedu odabrao je svoju najomiljeiju temu „O pozivu intelektualca“. Akademik Tadićje blagonaklono gledao na Miloševićevu politiku, okrivljujući za sve spoljni politički faktor, pre svega Ameriku i Nemačku, kao i „pretenciozne poluinteligente iz redova beogradskog mondijalizma“. Bio je ogorčen na formiranje i rad Beogradskog kruga, nezavisnog udruženja intelektualaca, s kojim se javno obračunavao tih godina. Zapretio je jednom prilikom da će kao odgovor tom tipu intelektualaca, reformista i ujdijevaca stvoriti udruženje zavisnih intelektualaca, kome je Tadić, zapravo, odavno većpripadao. Žestoko je kritikovao političke istupe Ivana Đurića u Francuskoj, kao i delatnost Radomira Konstantinovića („koga su tzv. nezavisni intelektualci izvukli ispod pepela“). Jedan je od osnivača Demokratske stranke 1990. čiji je član ostao do danas. Iako mu se nije dopao način na koji je Zoran Đinđićdošao na čelo stranke, ostao je u DS-u, jer mu se činilo da kod njegovog starog prijatelja Dragoljuba Mićunovića „nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Građanskog saveza“. Bio je potpisnik Deklaracije za obustavu postupka protiv Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom. Kao i većina njegovih prijatelja i bliskih saradnika, Haški tribunal smatra „gnusobom koja je namenjena Srbima“. Kada je njegov sin Boris postao predsednik Srbije, glavna bojazan akademika Tadića bila je vezana upravo za Tribunal u Hagu i rad novog predsednika Srbije. Nakon petog oktobra, na adresu akademika Tadića počele su da pristižu javne kritike i optužbe za nacionalizam, pre svega od Zagorke Golubović. Sredinom devedesetih, Laslo Sekelj je u svojoj knjizi Vreme beščašća, optužio akademika Tadića da je Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva, koje je vodio zajedno sa Klarom Mandić, bilo zapravo „ekstremističko srpsko nacionalno udruženje“. Akademik Tadićje potom tužio Sekelja, zbog čega je ovaj šest godina kasnije proglašen krivim. Politički je interesantna ekskurzija akademika Tadića sa Klarom Mandić, koja je bila u bliskom kontaktu sa Miloševićevim režimom i njegovim satelitima. U njenom salonu su bili svi od Miloševića i Dobrice Ćosića (ona ih je upoznala) do Arkana i Kapetana Dragana, koji je bio njen mezimac. Klara Mandićje inicirala osnivanje Fonda Kapetan Dragan. Bila je i savetnica Dafine Milanović, članica Demokratske stranke a potom Srpske demokratske stranke. Ubijena je 9. maja 2001. u svom stanu na Bežanijskoj kosi. Akademik Tadićje nastavio da se bavi politikom, a glavni neprijatelj postao mu je crnogorski secesionistički blok, zbog čega je sa Matijom Bećkovićem, Veselinom Đuretićem i Slavenkom Terzićem osnovao gubitnički Pokret za zajedničku evropsku državu SCG. Autor je brojnih knjiga: Filozofija prava (1983), Da li je nacionalizam naša sudbina? (1986), Nauka o politici (1988) i dr. Sa Mihailom Markovićem je nedavno objavio knjigu Srpski duhovni prostor, koja je očigledno nastala kao izraz akademikovih nemira zbog gubitka „srpskih zemalja“.