Plakao nisam, ali bilo je vrlo napeto i teško. Završavalo se jedno razdoblje, svi smo imali tremu zbog neizvesnosti- kaže za Danas Miodrag Zdravković, spiker TV Beograd koji je Jugoslovenima na današnji dan pre 30 godina saopštio vest o Titovoj smrti.
Zdravković ima 83 godine, živi u Beogradu, ali veći deo godine provodi u selu Rgotina kod Zaječara, u roditeljskoj kući.
– Februara meseca te godine, kad je Titu odsečena noga, meni su rekli da sam ja alternativa za čitanje saopštenja, a da će glavno saopštenje da pročita na sednici Predsedništva Jugoslavije Lazar Koliševski koji je tada bio potpredsednik. Meni, kao rezervi, bilo je zabranjeno da idem daleko iz Beograda, ako sam odlazio bilo mi je naloženo da to ne sme biti više od tridesetak kilometara i morao sam da idem samo tamo gde ima telefona. Morao sam da javim gde idem, tako da budem u svakom trenutku dostupan redakciji – priča Zdravković.
Međutim, ipak je prekršio naređenje i 4. maja 1980. sa familijom boravio u vikendici kod Golupca.
– Pre toga, razgovarao sam sa komandirom milicije u Gradištu da mi javi ukoliko se nešto desi, pošto u vikendici nisam imao telefon, a nije bilo mobilnih. Ni sam ne znam kako se desilo – ali ja sam četvrtog maja ustao nešto ranije i rekao supruzi Sunčici: Znaš šta, ja ću da idem za Beograd! Ona pita – šta je bilo… Rekoh – imam neku nervozu, ja moram da odem, vi imate druga kola pa dođite kasnije – seća se Zdravković.
Otišao je sam tog jutra, a po podne je stigla i porodica.
– Došli su nam u goste neke komšije, igrali smo remi. Zazvonio je telefon. Zvali su iz redakcije. Rekli su samo: Dođi i ponesi crno odelo. Znao sam šta je u pitanju. Meni je odelo, međutim, bilo na televiziji u garderobi. Specijalno crno odelo, sa belom košuljom i crnom kravatom čekalo je u garderobi samo taj trenutak. Tokom priprema, meni su rekli da kada mi jave da je Tito umro, da ja to ne smem nikome da kažem dok se ne objavi na televiziji. Kad me supruga ispraćala, ja joj kažem: Nikoga iz kuće ne puštaj dok me ne vidiš na televiziji i dok ja ne pročitam to. LJudi koji su bili u stanu pretpostavljali su da kad mene televizija zove a nisam u smeni, da se nešto važno dešava, ali im ja nisam rekao ništa. Meni supruga kaže: Pa kako ću da zadržim ljude ako budu hteli da idu. Ama, ne sme, Sunčice, strogo je zabranjeno, brzo će to da bude pa posle neka idu kući. To je bilo negde oko pola pet, Tito je umro oko tri nula pet, a ja sam objavio negde oko šest sati po podne vest o smrti – kaže Zdravković.
Otišao je u zgradu televizije u Aberdarevoj, rekli su mu da je Tito umro.
– Spremio sam se, obukao, došao u studio, dotle mi nisu davali ništa, nikakav papir. Onda, već u studiju, generalni direktor Vukos mi je doneo papir na kome je pisalo: „Umro je drug Tito. To je danas saopštilo predsedništvo SFRJ i predsedništvo CK SKJ radnom narodu i građanima naše zemlje…“ Onda je Vukos na to dopisao da ćemo u nastavku, nešto kasnije, dati širi izveštaj. Vukos je otišao, mene iz režije pitaju – je l može – međutim, meni se zgrčilo sve i nisam mogao da krenem. Onda sam sa sobom razgovarao i rekao: šta imaš sad da razmišljaš, nema ko drugi, moraš ti da pročitaš. I napnem se svom snagom – uopšte mi nije bilo lako niti prijatno. Rekao sam režiji: Može. I to sam pročitao. Saopštenje je bilo kratko, koliko se sećam, dve rečenice, onda kasnije, pola sata, to isto saopštenje pročitao je još jednom Petar Lazović – seća se Zdravković. On je tada već duže vreme na TV Beograd čitao sva značajna saopštenja CK, Predsedništva SFRJ, Titove govore.
– Svi smo bili uznemireni. Kao da smo na neki način predosećali da će doći do nekih lomova. Ni sam nisam znao zašto se to toliko krilo. Posle sam video da vrlo često kad umre neki državnik dođe do nereda u zemlji, pa čak i promene vlasti. Verovatno su se bojali da neke sile nešto ne preduzmu u pogledu smene na vrhu. Smeta mi i dan-danas što me identifikuju kao spikera koji je pročitao da je Tito umro, a pritom se zaboravlja da sam pročitao stotine i stotine saopštenja, dokumentarnih filmova, reportaža. Tita nisam nikad upoznao, ali sam bio na jednoj zvaničnoj večeri koju je priredio u čast predsednika Italije. Međutim, imao sam signal preko nekih generala da sam njegov omiljeni spiker…
U penziju je otišao u 55 godini, dve godine posle Titove smrti, jer je kao petnaestogodišnjak učestvovao u ratu, što je bila olakšavajuća okolnost po tadašnjem zakonu. Deset godina je gajio pčele, pa se zatim posvetio politici. Bio najpre član IO SPO i predsednik njihovog odbora za Timočku krajinu. Posle se razišao sa Vukom Draškovićem, prešao u DSS. Razišao se onda i sa Koštunicom, razočarao u politiku…
– Politički protivnici mi nikad nisu zamerali što sam ja pročitao vest o Titovoj smrti, ali taj trenutak je kod mene ostavio dubok trag.
Predsedništvo promašilo sobu
Odustalo se od varijante da to saopštenje pročita Lazar Koliševski iz nekoliko razloga. Prvo, Predsedništvo je promašilo salu u Palati federacije koja je bila određena za taj slučaj i gde je bila nameštena naša tehnika. Tako je Koliševski to saopštenje čitao pred jednim našim snimateljem koji se tu slučajno zadesio drugim poslom. Međutim, to saopštenje nije emitovano jer je Koliševski tokom čitanja plakao i to nije bilo za objavljivanje. I onda su pozvali mene – kaže Zdravković.
(Tekst objavljen 5. maja 2010. godine u Danasu)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
