Objekat izgrađen u obliku potkovice, kako se navodi, ima sve tehničke uslove za život, potpuno hermetičku izolaciju i izdržljivost na atomske eksplozije od 25 kilotona. Pored sigurnog i komfornog života, objekat je planiran i kao glavno komandno mesto štaba Vrhovne komande SFRJ. Osigurani su potpuni uslovi za rukovođenje i komandovanje državom u slučaju eskaliranja krizne situacije na planeti i opasnosti od nuklearnog rata. Ovaj tajanstveni objekat, na kojem bi i danas mogle da pozavide i neke od najvećih inostranih vojnih i drugih obaveštajnih službi, izgrađen je na površini od 25.000 kvadratnih metara, ima šest hiljada kvadrata stambenog prostora i za njegovu gradnju svojevremeno je izdvojeno 4,6 milijardi tadašnjih američkih dolara. Bila je to po visini treća investicija JNA, posle aerodroma Željava kod Bihaća koji je miniran tokom rata i ulaganja u luku Lora u Splitu.

U sklonište se ulazi na vrata kuće, pored male prijavnice, a onda u prvoj većoj prostoriji s leve strane dočekuje nas pukovnik Šerif Grabovica koji nam daje prve i osnovne informacije o ovom supertajnom vojnom objektu. Ali, prethodno objašnjava kakve je prirode bila tajnost ovog objekta.

„Bunker nikad nije poslužio svojoj svrsi, mada smo uvek bili spremni da primimo Tita i Vrhovni štab. Trinaest punih godina sam proveo ovde, a da ni supruzi nisam rekao koji objekt osiguravam i što mi je opis radnog mesta. Sve što je znala jeste da radim u Konjicu. Doduše, prijateljima i porodici možda i nije bilo zanimljivo čime se bavim, jer nisu ni slutili da, umesto puške, dužim vojni bunker basnoslovne vrijednosti. Za postojanje i namjenu ovog objekta znalo je samo desetak generala u Jugoslaviji i nas 15 koji smo radili na opsluživanju bunkera“, kaže Grabovica, dodajući da nikad nije došao u iskušenje da nekome oda namenu objekta.

Generali koji su dolazili bili su Viktor Bubanj, Stevan Mirković, Branko Mamula, Veljko Kadijević, dok, recimo Nikola Ljuboičić koji je sve vreme građenja bio ministar odbrane, nije nikada bio u njemu. Naš domaćin se još raspituje za kasnijeg načelnika Generalštaba, generala Branka Krgu, sa kojim je bio u školi u Bileći.

Glavni deo sastoji se od 12 međusobno povezanih blokova na površini većoj od 6.584 kvadratnih metara. U tim blokovima raspoređene su cisterne za pitku i tehničku vodu, automatska centrala sa 350 brojeva, štabne i konferencijske sale i sobe za odmor. Poseban deo čini predsednički blok, odnosno blok 8. Sobe namenjene najvišem vojnom vrhu, iste su veličine i isto su opremljene. U objektu su postojale i bolnica, zubna ambulanta i kuhinja, ali su njihovi kapaciteti iskorišćeni u vreme ratova devedesetih.

Da bi se sišlo u podzemne hodnike, ide se nešto niže stepenicama. Otuda se dalje ide nekoliko desetina metara tzv. neštićenim delom skloništa. Štićeni deo skloništa počinje ulaskom kroz troja blindirana zelena vrata, a onda se produžava hodnicima u obliku potkovice. Mada se nalazi pod zemljom, sklonište nije ni klaustofobično, niti preskromno, kakva su bila, recimo, sovjetska ili američka skloništa iste namene iz Hladnog rata. Hodnici jednostavno ulaze u zemlju i na vrhu potkovice ono je 280 metara ispod vrha planine, tako da je bilo siguran zaklon svima onima koji su bili unutra.

Sklonište je spremno da Vrhovna komanda JNA na čelu sa predsednikom Titom iz njega vode borbene operacije na celoj teritoriji bivše Jugoslavije, a posebno u BiH. Kako objašnjava naš domaćin, u utrobi planine nalazi se telo, a na obližnjim planinskim vrhovima je glava i mozak, a to su komunikacioni uređaji koji su smešteni na vrhovima obližnjih planina, Zlatar, Kiser i Borašnica koji su uništeni u ratovima devedesetih godina.

Objekat je građen za 350 stanovnika, a utočište u njemu, kako je bilo predviđeno, našli bi najviši državni funkcioneri sa porodicama. Maksimalno smeštajni kapacitet je 350 ljudi koji istovremeno imaju uslove za nesmetan život i rad, a bez kontakta sa površinom i štednje u bilo kojem segmentu mogu da žive 14 dana. Betonski zidovi kojima se bunker oslanja na planinu debeli su između 60 i 80 centimetara, a na njih su dodati slojevi izolacije. Poseban problem bila je zaštita od vlage, tako da su na svakih desetak metara pravljeni vodeni ispusti. Gradnja skloništa počela je još 1953. ali u početku ono je trebalo da služi kao proizvodni dodatak obližnjoj fabrici municije.

(Nastavak u sutrašnjem izdanju)

Izgrađeno 37 podzemnih objekata

Tokom četiri decenije postojanja Jugoslavije, prema podacima istoričara Bojana Dimitrijevića, izgrađeno je 37 podzemnih objekata JNA koji nisu svi istog značaja i iste važnosti. Ventilacioni sistem u ovom skloništu osmišljen je tako da je u objektu neprestana temperature između 21 i 23 stepena Celzijusa, a vlažnost vazduha između 50 i 80 procenata. Unutar objekta su spavaonice, dve trafo-stanice, tri agregata snage 450 kilovata, operacione dvorane, dve velike konferencijske sale, radio-relejni centar, cisterne goriva kapaciteta 50 tona, bazen sa 150 kubika pitke vode i telefonska centrala umrežena sa svim glavnim komandama nekadašnje domovine.

Bez naznaka da se gradilo

Sve do sredine šezdesetih, odnosno do sovjetskog upada u Čehoslovačku 1968. sklonište nije građeno ambiciozno ili pak o tome niko nije mnogo znao. Tek posle 1968. počinju intenzivni radovi na ovom podzemnom objektu koji će biti okončani 1979. kada će te godine 5. jula ovo sklonište i zvanično biti uvedeno u JNA. Za sve vreme gradnje bunkera, nije bilo ni najmanjeg znaka da se tu nešto radi, a ostalo je još nepoznato ko je i kako izvodio radio.