Traženje podrške javnosti

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Naime, novom trendu su se priklonili i neki ugledni borci za slobodu. Kao veliko iznenađenje bilo je to što je jedan profesor filozofije od svetskog ugleda, Mihailo Marković postao potpredsednik i ideolog stranke koju vodi Slobodan Milošević (meni je bilo teže da shvatim zbog čega se prihvatio mesta predsednika Saveta BU, da bi ga lišio i poslednjih tragova autonomije, iako mu se u istom Savetu energično ali uzaludno suprotstavljala Zagorka Golubović). Još više me je pogodilo kada sam video da na tu stranu naginje jedan od najtemeljnijih, najradikalnijih, i najdoslednijih kritičara staljinizma, profesor LJubomir Tadić, s kojim sam godinama bio u bliskim kolegijalnim i prijateljskim odnosima. Na dubinu razilaženja ukazuje i jedan događaj.

Reč je o intelektualnom angažmanu. Naime, u jednom trenutku naše krize, nakon Titove smrti, okupila se u Beogradu jedna grupa intelektualaca različitih usmerenja i pripadnika različitih generacija s namerom da pokrene novi časopis znakovitog naziva Javnost. Pokretači su bili, kao glavni urednici Dobrica Ćosić i LJubomir Tadić, zatim profesori Lazar Trifunović i Zoran Gavrilović, a od mlađih filozofi Vojislav Stojanović, Milorad Belančić i Dušan Bošković, a ja kao sociolog i sekretar redakcije. Kada sam krenuo da šaljem pismo poštom, u rano jutro, gurao sam jedan svežanj kroz otvor na glavnoj pošti, kad ga neko povuče, a ja se uplašim i povučem. A kako sam toga dana pratio majku na oporavak u Aranđelovac, kolima koja je vozila Tanja, usput sam slao svežnjeve pisma, što je u izvesnim krugovima tumačeno kao znak da postoji neka ilegalna organizacija. Tražili smo podršku šireg kruga, preko 400 imena širom Jugoslavije, i dobili podršku preko stotine, mahom iz Beograda. Svojski smo se trudili da što solidnije stupimo u javnost, i kada su već počele pripreme za štampanje prvog broja, s vrha režima (Dolanc) započela je zaglušujuća kampanja da se onemogući njegovo izlaženje. U žestokoj kampanji da se spreči i sama zvanična registracija časopisa zlokobno zvuči opaska „malo im je što slobodno šetaju, hoće još i časopis“! U takvim okolnostima, dabome, nismo ništa mogli da postignemo, jer ni neke skromnije autonomne javnosti mahom nije bilo.

A kada je nekoliko godina kasnije došlo do nove kumulacije krize, jedan od urednika, Zoran Gavrilović, koji je važio za osobu s razvijenim nacionalnim osećanjem ali i za veoma solidnog profesora, izrazio je volju da obnovimo inicijativu za pokretanje Javnosti. Očekivao je podršku Ćosića, s kojim je bio i u kumovskoj vezi, i zamolio me da u tome posredujem. Rado sam to prihvatio i učestvovao u više razgovora, udvoje, i u grupi, ali Ćosić to nikako nije prihvatao. Insistirao sam, možda i preterano, da se kažu razlozi i na jedvite jade smo čuli odgovor „nije još vreme“. Uzbudila me ta sintagma, jer potiče od autora romana Deobe, u kojem je izraženo temeljito razumevanje srpske drame iz vremena okupacije, kada velika grupa pripadnika „moravskog čovečanstva“, kako je Ćosić nazivao junake svoje književnosti, konfinirana u jednoj crkvi, žučno raspravljala da li da pruži otpor, ali je on izostao upravo pod dejstvom te sintagme, da bi ubrzo svi bukvalno odleteli u vazduh. Evocirao sam ovaj pasaž iz odeljka „Otkriće“ u romanu Deobe i s tugom pomenuo da žalim zbog neuspeha nove inicijative. Razišli smo se, svako je krenuo svojim putem, bez rasprave i uzajamnih prekora. Ubrzo potom, našao sam ime Dobrice Ćosića, koji je godinama napadan kao navodni vođa opozicije i najveći državni neprijatelj, na naslovnoj strani legendarne Politike, gde citiraju njegovu izjavu da je Srbiji potrebniji novi ustav od izbora. Premeštaj imena iz kriminalne u slavodobitnu rubriku video sam kao „znak vremena“. Ne bih se bavio ko je kojim putem krenuo i dokle je stigao. Čudi me samo kako se olako ljudi odriču ne samo delova svog života nego i samog postojanja toga drugačijeg iskustva. Iznenađuje me i lakoća „otpisivanja“ dugih prijateljstava. (Ćosiću sam, inače, uputio pismo 1978. godine, povodom njegove pristupne besede u SANU. Izrazio sam žaljenje što o njoj nismo raspravljali kako smo bili planirali. Zabrinula me fiksacija za sudbinu srpskog naroda kao kolektivnog junaka književnosti. Ni o ovom pismu nismo vodili dijalog; objavio sam ga u svojoj knjizi ogleda 1990. godine kada mi je postalo jasno kojem se taboru priklonio.)

Nastavlja se