Tri puta do Amerike

Popularnost predsednika Džordža Buša koja je u slobodnom padu, gubljenje kontrole nad Kongresom, zabrinjavajuće sumnje u ekonomiju, a najviše od svega njegova diskreditovana reputacija kao rezultat debakla u Iraku – sve to uvećava karakterističnu slabost američkih predsednika pri kraju mandata. Ali, iako latinoameričke vlade prate iste vesti o sve većim Bušovim iskušenjima i mukama, njihovi odgovori na predstojeći prenos vlasti u Sjedinjenim Državama mogu se svrstati u tri kategorije.
Prva grupa odgovora može se opisati kao realistička: bez obzira na to ko vlada Amerikom, neophodno je ostvariti konkretne rezultate. Jednostavno rečeno, ko god da je američki predsednik, njegov ili njen program imaće prioritet. Ali, u isto vreme ovi lideri računaju na veliki stepen kontinuiteta u američkoj politici.
Taj tip razmišljanja podupire pristanka Brazila da uključi pitanje biogoriva u zajedničku deklaraciju na sastanku Buša i predsednika Luisa Inacio Lula da Silve u Kejmp Dejvidu. Isto se može reći i za zainteresovanost Urugvaja za Ugovor o slobodnoj trgovini sa SAD, pošto traži alternativu van regionalne Merkosur grupe, a Buš je spremna na sporazume o bilateralnoj trgovini.
Kolumbija, čije savezništvo sa SAD prethodi predsedniku Alvaru Uribeu, želi da očuva američku podršku na sadašnjem nivou, a Meksiko mora da borbu protiv trgovine droge i ilegalne imigracije proglasi kao prioritete u skladu sa američkom politikom. Čile i Peru su, takođe, prihvatili američke prioritete time što su naglasili otvorenost za američke investicije.
Druga latinoamerička pozicija prema SAD utemeljena je u čavizmu. Ovaj stav je karakterističan za populističke vlade koji se često održava uglavnom zahvaljujući gasu i nafti, što praktikuje autokratska demokratija koja ignoriše bilo kakvu formalnu ustavnu podelu vlasti i postupa bezobzirno prema nezavisnim institucijama i medijima. U stvari, takve vlade promovišu ustavne reforme kojima se traži autorizacija večitog reizbora i pretpostavljene nove forme participacije koja, zapravo, potkopava predstavničku demokratiju iznutra.
Kao politički model čavizam je zasnovan na nacionalizmu, pa prema tome Buš ili ne Buše tek, njegova legitimnost zahteva sve izraženiji antiamerikanizam. Venecuela, Ekvador i Nikaragva okrenuli su se ovom obrascu unutrašnjeg samopouzdanja koje uključuje, takođe, državnu ekonomsku politiku koja demonizuje strane investicije.
U isto vreme, takve vlade upražnjavaju diplomatiju inspirisanu jednom idejom: američka postiračka hegemonija je krhka i zato je korisno napraviti politiku konfrontacije sa ciljem da se oslabi neprijatelj. To objašnjava „de facto“ bizarno savezništvo Venecuele, Irana i Belorusije i neuspelu kandidaturu Venecuele za mesto u Savetu bezbednosti UN. U stvari, ova vizija međunarodnih odnosa jasno počiva na izgradnji uticaju uz pomoć vojne sile.
Konačno, Argentina je kategorija za sebe. Daleko od toga da je realističan, i da je u skladu sa ideološkom interpretacijom međunarodnih odnosa i sve bliži pozicijama venecuelanskog predsednika Uga Čavesa, tek stav koji je zauzela vlada predsednik Nestora Kričnera povezuje antiamerikanizam sa Bušovom administracijom. Izgleda da uzima kao gotovu stvar pobedu demokrata na američkim predsedničkim izborima, naredne godine.
Ali, ništa ne garantuje da će demokrate, čak i da pobede, promeniti američku spoljnu politiku. Nakon svega, to se nije dogodilo ni prilikom transfera s Bila Klintona na Buša. Štaviše, neki istaknuti kandidati, kao senatorka Hilari Klinton, podržali su invaziju na Irak, a demokrate su veći protekcionisti od republikanaca i finansijski nepredvidljivi.
U stvari, Kričner bi morao da bude posebno zabrinut zbog pobede demokrata. Rober Šapiro, čovek broj dva u Ministarstvu trgovine u Klintonovoj eri i blizak Demokratskoj partiji , sada je predsedavajući operativne grupe SAD za Argentinu, saveza investicionih fondova i institucionalnih kreditora koji su teško pogođeni time što Argentina ne plaća svoje strane dugove. Suprotno Klintonovoj eri, za vreme Buša američki ministar finansija bio je bliži industriji nego bankama, tako da je američki odgovor na argentinsko neispunjavanje obaveza bio upadljivo tolerantniji nego što bi verovatno bio da se to dogodilo u vreme Klintonove administracije.
Iskreno govoreći, Latinska Amerika neće zauzeti eminentnu poziciju u budućoj američkoj spoljnoj politici. Terorizam, širenje nuklearnog naoružanja, Irak, Iran, Avganistan, Bliski istok i Kina imaju viši prioritet. To ne znači da Amerika nema interes u regionu. Ono što nedostaje Americi jeste koherentna politika prema Latinskoj Americi, uporediva sa onim što postoji za Aziju i Evropu. Ko god bude sledeći predsednik Amerike mora da formuliše takvu politiku, da latinoamerički ideolozi i sanjalice ne bi stekli prednost.