Tužbe protiv zemalja koje priznaju Kosovo osuđene na neuspeh

Tužbe zvaničnika Srbije Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv država koje priznaju nezavisnost Kosova nemaju izgleda za uspeh pred tim sudom, jer da bi se jedna država tužila tom sudu , ona mora posebno da pristane na njegovu nadležnost. Srbija bi eventualno mogla da podnese tužbe zbog kršenja Rezolucije 1244 SB UN, ali ni tu šanse ne bi bile mnogo veće, kaže u razgovoru za Danas profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava.
Srpski zvaničnici najavljuju tužbe Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv država koje priznaju nezavisnost Kosova. Kakvi bi mogli da budu efekti tih poteza?
– Da bi se jedna država tužila Međunarodnom sudu pravde, ona mora posebno da pristane na nadležnost tog suda. To što je ta država članica Ujedinjenih nacija, ne znači da je pristala da se svaki spor protiv nje iznese pred taj sud. Srbija može da tuži samo one države koje su pristale na tu nadležnost i to tako što su pristale da pred sudom raspravljaju u svim sporovima na osnovu jedne opšte klauzule, koju je SR Jugoslavija u poslednjem trenutku prihvatila, da bi tužila NATO države tom sudu. Već se tada videlo da Sud neće da vodi postupak protiv onih koji nisu na to pristali i on nije tada vođen ni protiv SAD, ni protiv Španije, zato što nisu postojali njihovi izričiti pristanci. To je formalna strana stvari. I ako postoji nadležnost Međunarodnog suda pravde, onda bi trebalo dokazati da su te druge države prekršile međunarodno pravo. Ako je priznanje država, kao što to u nauci važi, diskreciono pravo svake države, znači odluka koju ona ne mora da predloži ako neće, onda se takva odluka ne može napadati. Prema tome, naše tužbe ne bi imale izgleda na uspeh pred Međunarodnim sudom pravde.
Jedina mogućnost, kao što je to rekao profesor Tomas Flajner, je da ih optužimo za kršenje Rezolucije 1244, mada, na prvi pogled, ta rezolucija ne izgleda kao opšti akt, nego kao akt koji se tiče samo Kosova i verovatno bi se sve te države branile time što ta rezolucija predviđa neko privremeno stanje, a ne predviđa konačno rešenje i što u toj rezoluciji ima elemenata koje niko ne pominje, kao što je pozivanje na sporazum u Rambujeu.
Kosovski Albanci se u svojoj deklaraciji pozivaju na Rezoluciju 1244, po kojoj je Kosovo u sastavu SR Jugoslavije, odnosno Srbije. Da li je to u suprotnosti jedno s drugim?
– Ako pogledate Rezoluciju 1244, ona govori o dužnosti Kfora, odnosno UN da se uspostavi jedno privremeno stanje dok se ne pronađe konačno rešenje. Prema tome, Albanci i druge države mogu da tvrde da su na pragu tog rešenja, mi možemo da tvrdimo da je čudno da ta rezolucija još uvek važi, ali se ni jedni ni drugi nisu setili da je na osnovu sporazuma u Rambujeu, u roku od tri godine, trebalo da bude referendum na Kosovu o budućem statusu.
Koliko bi traženje mišljenja od Međunarodnog suda pravde u Hagu, u vezi s tim da li države stvorene secesijom mogu biti međunarodno priznate, moglo da bude delotvorno u praksi?
– To mišljenje ne možemo da tražimo ni mi, ni Rusi, nego samo neki organ UN – Savet bezbednosti ili Generalna skupština. Da bi do toga došlo, treba postići većinu u jednom ili u drugom organu, što nije verovatno. U SB takvo stanje može da se spreči vetom, a u Generalnoj skupštini imali bismo sednicu na kojoj ćemo teško postići većinu.