– Biće bi to slika za pamćenje – u centru desetak autobusa spremnih za put do Beograda. Ne vidim drugi način da se poseti izložba „Necenzurisane laži“, nego da mi odavde, džumle, o trošku države, što pre odemo da je pogledamo. Ko bi propustio to velobno delo, taj pokušaj obmane, divno delo segregacije, najavu teških i ružnih vremena, koja po svoj prilici valja očekivati? Jasno je ipak – ovako je počelo i u Nemačkoj, jednom davno, navodi za Danas Stojković
Zoran S. Nikolić, autor romana „Smrt za poneti“, podseća na onu narodnu „ko o čemu k…. o poštenju“

– O čemu će kukavica no o junaštvu, prevarant no o obrazu, đavo no o anđelima? To je psihološka potreba da se nadomesti ono što nedostaje, jer pokvareni vazda o sebi lepu sliku stvaraju, bez obzira na cenu te perverzije. Sve ovo odnosi se i na kolektivni nivo, s tim što to ima i teže posledice, jer ima oblike masovnog zastranjenja i opake namere da se silom stvara poželjna istina, kaže Nikolić. On smatra da se ovde može uočiti i marketinški princip „ko se prvi seti“, sa namerom da se nepovoljni sadržaj relativizuje, pošto istu takvu postavku može da priredi i druga strana, kao optužnicu za aktuelne organizatore.

Slikar Svetislav Slavković Kajtzer kaže da je „prijatno iznenađen da mandatar pored toliko obaveza ima vremena i za ovakve “umetničke stvari” i ocenjuje za Danas da „to i nije tako loše“.
– Kad čovek nema para da kupuje svakodnevno novine, ne mislim na one koje se prodaju, a to nisu, dobro je da na jednom mestu imate sve to da pročitate za par sati. Ne znam da li u svetu postoje gadnije stvari, ali ovo je dokaz da smo svikli da gutamo svakojake sadržaje, pa i ovaj „apsolutistički impresionizam“, kao novi pravac koji je vaspostavio mandatar i njegov tim za umetnički dojam, kaže Slavković.

Nikola Lazić, zamenik urednika nedeljnika „Vranjske“ kaže da izložba ima cilj da skrenu pažnju sa suštine problema.

– SNS i njen predsednik, pored toliko moći i uticaja koje imaju, sada organizuju jedan tužibapski performans, predstavljajući se kao žrtve zlih medija i novinara, onih malobrojnih koji se, eto, usuđuju da postavljaju nezgodna pitanja, pišu kritičke tekstove ili ne pišu epove o „najbržem privrednom rastu u Evropi“. Svi koji su profesionalci ovom izložbom postali su mete, a javnosti je poslata i jasna poruka da postoje „patriotski” i oni drugi novinari – „petokolonaši, kritizeri i mrzitelji”, zaključuje Lazić .