Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen potvrdio nam je da je ovo ministarstvo, nakon objavljivanja u Danasu, tekst prosledilo Republičkom javnom tužilaštvu. On ističe da osim pitanja moralne odgovornosti, slanje dece na obuke o upotrebi oružja u Rusiji ima i elemenata krivičnog dela. Homen objašnjava da ukoliko su ovi navodi tačni treba prekinuti i saradnju sa organizacijom iz Rusije koja organizuje takve kampove.

– Nikako ne treba stvarati osvetnički duh kod dece i obučavati ih da koriste oružje – napominje Slobodan Homen.

Podsetimo, deca iz Srbije uzrasta od 7 do 17 godina su preko Udruženja ratnih veterana srpskih zemalja 1990 – 1999 „Patriotski front“, pre dve godine, provela 16 dana u izviđačkim kampovima u Rusiji u kojima su, između ostalog, učila kako da sklapaju i rasklapaju oružje, bacaju bombe i pucaju iz puške.

Nakon povratka u Srbiju, deca su svoja iskustva u izviđačkim kampovima opisivala u sastavima na temu „Moj boravak u Rusiji“.

Tamara Lukšić-Orlandić, zamenica zaštitnika građana, kaže za Danas da deca ne smeju da budu podvrgnuta obukama o korišćenju oružja, jer nije primereno njihovom uzrastu da se ponašaju „kao gerilci“. Ona podseća da Srbija ima međunarodnu obavezu prema zaštiti dece, jer je potpisnik Konvencije o pravima deteta. Prema njenim rečima, svaki kontakt dece sa oružjem nije primeren, jer može negativno da utiče na razvoj ličnosti.

– Odgovorni su prvenstveno roditelji koji neobavešteni šalju svoju decu u takve kampove, bez obzira na njihove stavove. Dobro je što je udruženje preko kojeg su deca išla u Rusiju procenilo da je to bila greška i da se deca iz Srbije više neće slati u te kampove – ističe Lukšić-Orlandić.

Ona dodaje da bi u ovom i ovakvim slučajevima trebalo da budu nadležna ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane, koja treba da kontrolišu i sankcionišu organizacije, kao što je ova koja je slala decu u Rusiju.

– Deca tog uzrasta uopšte ne bi smela da budu u kontaktu sa oružjem. Pre neki dan je u jednom dnevnom listu objavljena fotografija dece iz osnovnih škola sa Savskog venca, koja su u rukama držala oružje prilikom posete kasarni na Topčideru. Pretpostavlja se da je oružje bilo nenapunjeno, ali to nikako nisu mesta na koja treba voditi decu – objašnjava zamenica zaštitnika građana.

Inače, Srbija je od 2001. članica Konvencije o pravima deteta i potpisnica oba njena protokola – Fakultativni protokol o prodaji dece dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji i Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima.

Put do identifikacije

Sociolog Ratko Božović ocenjuje za Danas da deca koja su bila u izviđačkim kampovima u Rusiji još nisu formirana, kao i da je to iskustvo za njih bilo put do identifikacije u kome ne postoje mirotvorni elementi. On objašnjava da je decu potrebno usmeravati ka komunikaciji, a ne ka mržnji i netoleranciji. „Bacanje bombi i pucanje iz puške je za decu atrakcija, i u takvim potezima nasilja ona pronalaze svoju potvrdu“, ističe Božović.

Jedan od sastava o iskustvu iz Sibira

D. M. (16): „Naše putovanje je započelo dolaskom preko Beogradskog i Moskovskog aerodroma u Novosibirsk odakle su nas kombijem prebacili na naše prvo odredište – u kamp „Borovoj“ gde smo se upoznali sa našim domaćinima Kozacima, a narednih dana smo učili da jašemo konje, prošli smo obuku o rasklapanju oružja, obuku na dva poligona gde smo imali priliku da pucamo iz vatrenog oružja, gde smo se kupali u veštačkom jezeru „Obskoj moru“ i naravno gde smo se upoznali sa tradicijom i istorijom domaćina uz pesmu i igru.

Posle izuzetno zanimljive posete specijalnim jedinicama gde smo se vozili „samohotkom“, sledećih dana smo boravili u kampu „Polevoi stan“ u gradu Berdsku. Tamo smo prošli obuku borilačkih veština strašni medved, obuku baratanja sa noževima i mačevima, bacali smo koplje, ali i posetili grad Novosibirsk, pravoslavni hram i obližnje manastire, kao i muzej Drugog svetskog rata“.