Ubrzano pogoršavanje stanja u zemlji

Rat je – uglavnom između Sila osovine i Zapada – mirovao sve do 1940. godine, ali je bilo jasno da nacistička propaganda deluje u „severoistočnim provincijama“ zemlje sa izvesnim uspehom, dok se zapadnoj propagandi u jugoistočnim oblastima Kraljevine pridružila i sovjetska, sa svojim romantičnim sloganima „za mir“. Dragiša Cvetković u međuvremenu pokušavao je da se „otvori“ prema opozicionim ličnostima, ne prema strankama – verovatno da takvu ideju nije nikako usvajao sam knez Pavle – i to otvaranje je došlo. U međuvremenu, značajne ličnosti među Srbima napuštali su Cvetković-Mačekovu vladu, kao Božidar Maksimović i Lazar Marković. S druge strane, izvesne opozicione ličnosti stalno su se gurale u posetama kod Mačeka. Verovatno je u tom pogledu prednjačio Ivan Ribar koji je napustio Demokratsku stranku već 1937. i osnovao takozvanu Demokratsku levicu, jednu od beznačajnih „transmisija“ Komunističke partije Jugoslavije.
Iako su i knez i Maček jako držali do takozvanog sporazuma od avgusta 1939, što je davalo neki privid o većem jedinstvu zemlje nego u vremenu pre 1939, ipak je stvarnost bila sasvim drugačija, i to na više polja. Najpre, sa razvojem rata sve se u privrednom pogledu počelo raspršavati: skok cena je bio ogroman, štrajkova je bilo sve više, pozivanje ljudi na vojnu vežbu samo je pogoršalo stanje u zemlji. Objektivnih uslova, istina, nije bilo da bi se stanje moglo promeniti na bolje, ali je poverenje postalo sve ozbiljnija smetnja za

smirivanje zemlje. To knez Pavle nije razumevao i verovatno i nije hteo da razume; predstavnici Slovenaca i Hrvata, kao što su to inače bili ozbiljni ljudi, i Maček i Franjo Kulovec, ipak su bili zadovoljni da drže vlast u svojim deželama. Njihova politika „protiv rata“ – u zemlji u stvari i nije bilo političkih snaga koje su se zalagale za rat, najmanje vrhovi jugoslovenske vojske – nije bila slična onoj sovjetskoj. Oni su znali za slabosti vojske i znali su da nije trebalo očekivati od većine Slovenaca i većine Hrvata bilo kakav otpor nacističkoj sili koja je navaljivala. Od tog trenutka srpsko političko mnjenje bilo je prosto opsednuto nepoverenjem prema knezu Pavlu. Umesto dvojice uglednih političkih ljudi, kao što su bili Maksimović i Lazar Marković, u vladu Cvetković – Maček – Kulovec postepeno ulaze nemački agenti. Da se održalo potpisivanje Trojnog pakta, gotovo je sigurno da bi kombinacija Cvetković – Maček – Kulovec bila u potpunosti izmenjena i da bi u novoj vladi preovlađivali, u najmanju ruku, većinom pronemački ako ne pronacistički ljudi.
Knez Pavle je inače imao iza sebe niz političkih „prestupa“ koji su ga žestoko sumnjičili. I njegov način obaranja predsednika vlada, i njegov – iako izvorno nije bio njegov – Konkordat, i njegovo rušenje Male Antante i Balkanskog sporazuma, približavanje Silama osovine, i pre nego što su mu one stavile nož pod grlo, i najzad stvaranje Banovine Hrvatske na način koji nije bio prihvatljiv – srpski narod se našao pred jednim vladarom kakav je bio poslednji Obrenović: nepredvidiv i politički amoralan, bez posebnog osećanja za srpski narod koji još uvek čini i činiće okosnicu jugoslovenske zajednice.
Koliko je politika kneza Pavla ulazila u bezizlaz, vidi se po činjenici da je, najzad, morala, da uspostavi odnose sa Sovjetskim Savezom. Veliki antiboljševik, kao i njegov brat od strica kralj Aleksandar, Pavle je na sve pristati mogao ali ne i na uspostavljanje odnosa sa SSSR. Iako su, ne samo Čehoslovačka nego i Rumunija, uspostavljala te odnose, Pavlova Jugoslavija je to žestoko odbijala, utoliko pre što su slovenačko-hrvatske političke snage u vladi Cvetković-Maček bile maltene još otpornije nego sam knez. Cvetković je bio uspešan lokalni političar, ali nije bio čovek od čvrstih uverenja i njegov glas, kao i njegovih prijatelja Srba, tu je bio bez ikakve vrednosti. Uspostavljanje odnosa sa SSSR, prirodno, otvorilo je sovjetskoj propagandi velike mogućnosti, posebno kod Srba. Iako je u samoj Srbiji proruski kompleks jenjavao još od vremena Prvog ustanka, sasvim je bilo moguće poverovati da će SSSR kao velika sila uzeti u nekakvu zaštitu Jugoslaviju, i pored vođenja žestoke antikomunističke politike. Strah od Sila osovine, i predosećanje da zapadne sile nisu u moći da efektivno pomognu Jugoslaviji, sasvim su davali posebnu vrednost sovjetskom uticaju. Ne treba nikako gubiti iz vida da je u međuvremenu, još 1939, načinjen i pakt između Hitlera i Staljina, ali u javnom mnjenju ta činjenica nije ostavljala onaj utisak koji ostavlja danas u bučnoj antikomunističkoj propagandi. Da li je neko očekivao da će iza toga pakta doći do raskida između Hitlera i Staljina, teško je reći, ali se dosta osećalo kod onog dela javnog mnjenja koje je bilo obavešteno, a ono je bilo potpuno suženo, da pakt Staljin-Hitler nije u mnogome odgovarao psihologiji ljudi marginalne ali vojnički odlično organizovane Komunističke partije Jugoslavije.
Staljin, pa i naši komunisti, imali su jasnu viziju: da vrdanjem između Sila osovine i Zapadnih demokratija, kao „sila mira“, uberu kajmak posle potpunog iscrpljivanja i jednih i drugih. I zbog tog računa, ne baš ispravnog, sovjetski narodi morali su da plate visoku cenu, iako su došli do vlasti u celoj Istočnoj Evropi.
Ovde treba reći da je Srpski kulturni klub, koji je 1937. godine osnovan prvenstveno kao kulturno-nacionalna organizacija, vremenom postajao i politički činilac. U tom pogledu stoje dva jaka razloga. S jedne strane, srpska opozicija je odlaskom samostalnih demokrata i zemljoradnika u vladu Cvetković-Maček, smanjila svoju efektivu, a s druge strane, položaj srpskog naroda, ne samo u Banovini Hrvatskoj, postaje sve ugroženiji. Ne treba zaboraviti da sa napredovanjem Sila osovine na evropskom kontinentu, sve revizionističke snage dejstvuju na svim prostorima gde ima Srba: u Makedoniji, na Kosovu, u Vojvodini. Međutim, tu treba dodati da u Srpskom kulturnom klubu dejstvuju dve dosta vidljive struje: s jedne strane, kulturni radnici kao što su bili Slobodan Jovanović i Dragoslav Stranjaković, a na dugoj strani ljudi koji su imali jasnu ideju da Srpski kulturni klub preraste u političku stranku. Tu su bili Slobodan Drašković i Dragiša Vasić. Vasić će za vreme rata u pokretu Draže Mihailovića pokušati da ostvari sličnu ideju u takozvanom Ravnogorskom pokretu koji je predstavljao samo jednu manju grupu u okviru Mihailovićevog pokreta.
Potpisivanje Trojnog pakta završilo je hrvatsko-srpsku saradnju od godinu i po dana; sa 27. martom nastala je potpuno nova faza u srpsko-hrvatskim odnosima, iako ta „novost“ nije u sporazumevanjima nego u opštim frontalnim sukobima na svim stranama, na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske kao i u Londonu u emigranstkim vladama.
Nastavlja se