Zato što država ne može da ukine ili raspusti sindikat; što je sloboda sindikalnog udruživanja garantovana Ustavom i konvencijama Međunarodne organizacije rada; što je pravo svih radnika da se učlanjuju u sindikate po svom izboru i bez pristanka države; što je pravo sindikata da bez mešanja vlasti izrađuje sopstvene statute i pravilnike, oblikuje svoje programe, slobodno bira svoje predstavnike; slobodno organizuje svoje upravljanje i aktivnosti; štiti sindikalna sredstva od vlasti.

Prema istraživanjima, određeni procenat građana ne veruje u sindikate i njihovu borbu zato što vlast, u nedostatku argumenata, koristi sve svoje resurse da nahuška građane na sindikate. Zamislite, sindikati su protiv reformi, remete političku i ekonomsku stabilnost Srbije, pravnu sigurnost, vladavinu prava i kompletno dobar privredni ambijent?! Kakvi nevaljalci!

            Sindikati su nezavisne organizacije koje osnivaju radnici radi zaštite svojih interesa. Oni se dobrovoljno učlanjuju u sindikat i dobrovoljno ga finansiraju. Ukoliko su radnici nezadovoljni radom sindikata, mogu, vrlo jednostavno, da obustave uplatu članarine. Sindikati su kolektivni organ kao i Vlada Srbije ili Narodna skupština. Međutim, razlika je ogromna jer Vladu Srbije i Narodnu skupštinu finansiramo mi građani, a ne možemo da utičemo na njihove odluke o tome gde će da ulože naše pare. Prema mom mišljenju, bilo bi dobro da naša vlast pre nego što reši da sredi stanje u sindikatu počisti svoje dvorište, odnosno sredi stanje u preduzećima gde sede njeni predstavnici kao upravljači i prave gubitke. Neka to bude pokazna vežba!

Sindikati nisu savršeni, ali jedini štite radnička prava, i važno je da im veruju radnici koje predstavljaju i koji ih finansiraju. Sindikalna prava su ona koja imaju članovi na osnovu svog članstva, a radnička su ona koja radnici imaju na osnovu svog rada. Ni radnička ni sindikalna prava nisu poklon Vlade Srbije. Ta prava je neko borbom osvojio. Dužnost svakog člana sindikata jeste da pruži otpor zbog sebe, svojih zaposlenih i nezaposlenih članova porodice, komšija, prijatelja, budućnosti svoje dece, a ne zbog bilo kog sindikalnog lidera. Sindikat su svi članovi sindikata, a sindikalni lider je lice za zastupanje i predstavljanje sindikata, koji definiše zajedničke zahteve i nalazi se između dve vatre. Prva su poslodavci koji bi želeli sindikat kao poslušnog partnera, a druga nezadovoljni radnici koji bi da dobiju garancije da će jednim štrajkom rešiti sve svoje životne probleme.

I na kraju, veoma važno za sve radnike jeste to da znaju da je sprečavanje i zabrana sindikalnog i drugog udruživanja krivično delo propisano članom 152 Krivičnog zakonika. Da bi se zaštitila radnička prava, potrebno je jedinstvo, solidarnost, masovnost i lična hrabrost za zameranje samovoljnim poslodavcima.