Ukrajini treba novi Dejton

Sve drugo, pa i beskrajno prevremeno održavanje izbora, moglo je da doprinese tek smirivanju strasti, kako bi se u povoljnijim okolnostima tražilo neko održivo rešenje. No, sada se situacija kardinalno izmenila.

Jalovost sile

Ukrajini više nema spasa bez iznalaženja decentralizovanog modela državnog organizovanja, uz uspostavljanje mehanizama koji bi, po uzoru na BiH, sprečili majorizaciju. Pošto je ta zemlja doživela krizu vlasti i – spoljnim udarima sa zapada izazvano – urušavanje državne strukture, nemoguće je vraćanje na staro. Nema tog spoljnopolitičkog aranžmana koji sam po sebi može da neutrališe metastaze unutrašnje podele. Bez davanja bilo kakvog vrednosnog suda, polazeći od (geo)političkih činjenica, jednako je osnovano reći suprotno kao ustvrditi da bi Srbi i Hrvati prihvatili unitarnu BiH ako bi ona bila na neki način tesno povezana sa Srbijom i Hrvatskom.

Pre građanskog rata u toj republici, tako nešto, možda, je bilo moguće uz izvesnu decentralizaciju, a sada bi moglo, teorijski, da se postigne samo primenom sile. Kada bi evroatlantski centri moći baš hteli tako daleko da idu, verovatno bi na Balkanu intervencijom NATO-a i dalje mogli bar delimično to da postignu (uz izazivanje dugotrajnog antiunitarističkog rata). Opet, u Ukrajini jugoistočne, proruske krajeve, nije moguće ni površno vojno pokoriti. Ozbiljan pokušaj da se to uradi izazvao bi sukob širokih razmera i trajnu podelu Ukrajine. Rusija nije Srbija!

I šta sada? Jedino rešenje je prevazilaženje krize vlasti i uzdržavanje od sukoba dok se ne postigne neki oblik saradnje koji bi, na principima uvažavanja unutrašnje i spoljne složenosti Ukrajine, doveo do povezivanja sada bajonetima razdvojenih njenih delova. „Dejtonska Ukrajina“ može da nastavi život, sadašnja ne! Međutim, nema još mnogo vremena da se otpočne njena brza izgradnja. Ako se nastavi kretanje sadašnjom trasom, to, eventualno, može da se dogodi tek posle mnogo godina i ozbiljnih tenzija (sa realnom mogućnošću da se sklizne i u domen tinjajućeg, povremeno i ozbiljnog, oružanog razračunavanja). Uskoro nastupa dan de, posle koga svakako dugo neće biti mira!

Revolucionarni izbori

Sadašnja, nesumnjivo nelegitimna, vlast u Kijevu, koja je to postala nasilnim metodama, raspisala je predsedničke izbore za 25. maj 2014. godine. To je učinila kako bi se, nošena talasom uličnog uspeha, legalizovala. U Ukrajini su prozapadne snage, po pravilu, gubile izbore. Uslovno rečeno, Istok nije imao ubedljivu većinu, ali je bio snažniji od Zapada. To je bio recept za stalna natezanja, ali sada to nije tema. Važna je namera onog dela Ukrajine koji simboliše „Majdan“ da iskoristi svoj zalet i dezorijentisanost, odnosno očekivani strah druge strane (što se pokazalo pogrešnim računom), te trijumfuje na izborima. Međutim, takav plan se izjalovio. I to toliko da postaje siguran uvod u dugotrajnu podelu.

Nedvosmisleno je jasno da Kijev nije u stanju da organizuje izbore u velikom delu jugoistočnih oblasti Ukrajine. Ako izbora bude, oni će se odigrati tek na delu njene teritorije, dok će proruski krajevi još dinamičnije nastaviti konstituisanje svojih organa vlasti i mehanizama uprave. Otuda, uslov za makar davanje šanse za prevazilaženje podela u Ukrajini jeste odustajanje od izbora. Oni će samo produbiti i zacementirati podele ako ih ne raspiše i sprovede vlast koju priznaju svi delovi Ukrajine. A nje sada nema!

Teško je reći šta će se dogoditi u dogledno vreme u Ukrajini ako izbori budu odloženi, tj. kako će se i kada doći do održivog rešenja, odnosno kako će ono izgledati. Međutim, jasno je da njega nema bez dogovora ukrajinskog Istoka i Zapada, odnosno globalnih centara moći čiji interesi se ukrštaju u Ukrajini. A izbori raspisani za 25. maj puna su suprotnost tome, tj. oni su simbol jednostranosti i podele. Otuda, odlaganje izbora je prvi korak ka deeskalaciji krize. Drugi je formiranje prelazne vlade i stavljane pod njen nadzor oružanih formacija svih „boja“. Doduše, ni tada one neće nestati preko noći. Regularne institucije, uključujući i vojne i policijske snage, biće uspostavljene tek kada se nađe novi ustavni okvir za Ukrajinu. No, već je velika stvar ako se sadašnje naoružane grupe ne sukobljavaju.

Sporazum pre glasanja

Opšteprihvaćeni izbori u Ukrajini neće biti moguće dok se ne sklopi tamošnji Dejtonski sporazum. Kao što ukrajinski Zapad nije prihvatao rezultate izbora i rušio je svaku vlast odmah od njenog formiranja, ni Istok sada ne bi drugačije postupao. Samo bi se metode razlikovale, tj. u prvom slučaju se jurišalo na Kijev, a u drugom bi se njemu i dalje sprečavao pristup velikom delu teritorije Ukrajine. Svaki sporazum bi u takvim okolnostima bio brzo mrtvo slovo na papiru. Čim bi neko procenio da stvari ne idu kako želi, preneo bi politički proces na ulice i trgove.

Posle izlaska Krima iz sastava Ukrajine, što je završena stvar, klatno se pomerilo ka ukrajinskom Zapadu, i on bi sada (posle umanjivanja za oko dva miliona ruske i proruske populacije zbog krimskog odvajanja), verovatno, za nijansu pobeđivao na izborima i bez revolucionarne atmosfere. Njegovu dominaciju Istok neće prihvatati, i to posle prevrata sa mnogo više osnova od Zapada u prethodnom periodu, a on nije pristajao na prevlast druge strane dok su stvari ipak bile regularne. Terao je po svome dok se silom nije dočepao predsedničke palate u Kijevu, pa je smešno i pomisliti da će proruska Ukrajina prihvatiti posledice toga.

Znači, normalni izbori će biti mogući tek kada se definišu mehanizmi koji će isključiti majorizaciju (što je i bitnije od bilo kakve federalizacije). Ko to ne shvati, makar privremeno i odustao od izbora 25. maja, gura Ukrajinu sve dublje u ponor! Izbori sami po sebi nisu magični ključ za rešavanje ukrajinske krize. Potrebno je pre upotrebe izbornog ključa postavljanje „vrata“ tamo gde se njeni bitni akteri slože. Sve drugo je gubljenje vremena dok se opasni vojno-politički ples odvija na ivici litice. Dopalo se to nekome ili ne, Brisel i Vašington, a kamoli narandžasti Kijev, neće jednostrano nametnuti svoje. Moskva i „Donjeck“ se i te kako pitaju. Braniće svoje pozicije odlučno, ali njima u prilog ide činjenica da nisu ni približno nasilnički pokušavali da nametnu svoju volju prozapadnom delu Ukrajine, koji to sada želi da učini njima. Da je tako, svedoči i to što Janukovič nije pokušavao tenkovima da uguši proteste ni u Kijevu, a kamoli u Lavovu, a druga strana, dok se patetično zaklinje u demokratiju, koliko god joj to skromni kapaciteti dopuštaju, pokušava da juriša na Istok.