Važnije je poznavati sudiju nego zakon

Poznati sociolog Ralf Darendorf opisao je tranziciju komunističkih zemalja sledećim rečima: „Zemlje Istočne Evrope promenile su vlast za šest dana, zakone za šest meseci, institucije za šest godina, ali će im za promenu načina mišljenja biti potrebno šezdeset godina“. Koje su to psihološke prepreke koje su na putu preobražaja ovih zemalja iz autoritarnog komunizma u liberalno-demokratski kapitalizam? Šta je to što je komunizam učinio svojim podanicima? Da li se bolest kojom ih je inficirao može uspešno lečiti i, ako može, kako? To su pitanja na koja Mikloš Biro, profesor kliničke psihologije na Univerzitetu u Novom Sadu, pokušava da odgovori u knjizi „Homo postcommunisticus“.

Vojvođanski hleb i dalmatinsko more

Jedan od najznačajnijih motora rata iz devedesetih godina bio je strah. U opštoj atmosferi „dobijanja“ koja je karakteristična za komunističke zemlje, neko se uvek osećao uskraćenim. Kad narodu krče creva on traži krivca za svoju nesreću. A, prema psihološkim mehanizmima pomeranja agresije na manje opasnog protivnika – krivac se nije tražio u vlasti, nego u susedu. Vojvođanima su bili krivi Dalmatinci, jer su uživali plodove „vojvođanskog ‘leba’“ koji su prodavali turistima za devize, a Dalmatincima su bili krivi svi ostali, jer im otimaju devize zarađene na „njihovom moru“, itd. U takvoj atmosferi opšte nacionalne paranoje, nažalost, otpočeli su demokratski procesi u Jugoslaviji. Sasvim je logično da je u takvom kontekstu bilo veoma lako manjinama raspiriti strah od majorizacije (i „eksploatacije“), pa čak i od istrebljenja.

Treba li naše mučno tranzicijsko iskustvo tretirati kao nešto posebno, samo nama svojstveno, ili je ono uporedivo s traumatskim iskustvima drugih naroda i postkomunističkih država?
– Svaka tranzicija iz totalitarnog društva u demokratiju je dug i najčešće mukotrpan proces. To pokazuje iskustvo postkolonijalne Afrike, to pokazuje i iskustvo postkomunističkih zemalja. Treba menjati ne samo društvena pravila i institucije, već i vrednosne sisteme i navike. Čovek odgajan u komunističkom sistemu odnegovan je da je najvažnije da dobije posao, a da posle nije više važno da li i kako na tom poslu radi, odnegovan je u pasivnoj poziciji u kojoj se sve dobija – plata, stan, krediti – i nema naviku da treba da zarađuje, da aktivno prilazi svojoj sudbini.
Na nesreću, to je pozicija koja je lišena odgovornosti i koja je na svoj način bila lagodna, a još je i bila obavijena u zlatnu oplatu ideje o jednakosti koja je, naravno, u svojoj osnovi humana ideja. To su razlozi zbog kojih se te navike tako teško menjaju. A, koliko je to veliki problem svih postkomunističkih zemalja pokazuju istraživanja da čak i 15 godina posle spajanja građani bivše Zapadne Nemačke smatraju svoje sugrađane iz bivše Istočne Nemačke lošim radnicima, a ovi opet iskazuju neočekivano veliki žal za bivšim sistemom. I to se dešava u zemlji koja je smatrana najproduktivnijom i najdisciplinovanijom u celom „istočnom lageru“.
Da li je tu reč o nekom „komunističkom mentalitetu“, ili o prolaznoj bolesti koja se može lečiti?
– Ne postoji nikakav mentalitet kao nešto urođeno i neprolazno. Reč je jednostavno o specifičnom obliku socijalnog učenja. Naši ljudi se veoma lepo uklapaju u radne norme i društvena pravila u zemljama u kojima rade kao gastarbajteri. Postavite našem čoveku demokratsko okruženje i učvrstite institucije, pokažite mu da se zločin ne isplati, a da se od rada može profitirati – i on će vrlo brzo promeniti navike. Jednako brzo koliko se brzo navikao na fiskalne kase i PDV. Naša specifičnost je jedino u tome što ovde sprovodioci vlasti i zakona decenijama nisu doživljavani i kao službenici naroda, već kao instrument vlastodržaca – a nisu ni mogli biti doživljeni kao zaštitnici građana, jer to nisu ni bili. I, što je ovde uvek za potrebe preživljavanja bilo važnije poznavati sudiju ili pronaći rupe u zakonu, nego proučiti zakon da bi se pronašlo kako on to može da zaštiti. Kada su navike tako duboko ukorenjene, nema ni očekivanja da može drugačije biti i nema ni anticipacije kako bi bilo da je drugačije.
Lek je jednostavan – treba formirati atmosferu da su institucije važne i da se moraju poštovati. Bez atmosfere da postoje pravila i da pravila važe za sve i da se ne mogu izbeći, ni drakonske kazne ne vrede. Doduše, u nekim zemljama i tome se pribegavalo. U jednoj afričkoj zemlji policajci su razbijali vetrobrane na automobilima i u rekordnom roku eliminisali pogrešna parkiranja, Singapur je gotovo preko noći postao jedan od najčistijih gradova u Aziji, kada su uvedene kazne u iznosu od 500 dolara za bačeni papirić na trotoar, pošto je u Hrvatskoj uvedena kazna zatvaranja ugostiteljskog objekta ako se konstatuje da je WC prljav, toaleti su postali neopisivo čisti. Možda bismo i mi nešto mogli da naučimo iz ovih primera.
Specifičnost naše tranzicije je i nacionalizam i njegov produkt – rat. Koliko je to posledica balkanskog, a koliko postkomunističkog čoveka?
– Ima nekoliko psiholoških činilaca koji su doprinosili raspirivanju rata. Prvi je autoritarnost našeg čoveka – netolerantnost, sklonost primeni sile u razrešavanju konflikata, crno-belo posmatranje realnosti, opiranje promenama, nespremnost da se prihvati mogućnost paralelnog opstajanja tuđe ideologije (vere, nacije) i njenih simbola (šahovnice, npr.) – sve su to elementi koji su doprinosili ideji da je „rat jedino rešenje“. Ova karakteristika može se posmatrati kao posledica patrijarhalne kulture, ali i mnogo više kao posledica dugogodišnjeg autoritarnog režima – režima jednoumlja.
Ali, s druge strane, ne treba zanemariti ni značaj vojne tradicije u srpskoj kulturi. Ratna herojstva uzdizana su u epovima, a junaci isticani kao vrhunski vaspitni ideal. U analizi udžbenika koju su uradile moje kolege konstatovano je da naši udžbenici upadljivo favorizuju ratne heroje (65 odsto likova), dok se velikani iz kulture i nauke tek usput spominju. Autori su bili iznenađeni žestinom kojom se forsira slobodarska tradicija predaka, ali i činjenicom da se krize naglašeno rešavaju krvlju i viteštvom, a ne razumom. Kao važan elemenat nacionalnog karaktera ističe se spremnost za patnju i žrtvovanje za nacionalne ideale. U isto vreme, stranci se javljaju uglavnom kao neprijatelji. Nije nevažna ni činjenica da je isticanje u ratu bivalo i veoma dobro nagrađeno – i viša klasa predratne i velikodostojnici komunističke Jugoslavije ostvarili su svoj status ratnim zaslugama. Rat, dakle, nije imao negativnu konotaciju na ovim prostorima.