Srpsko-albanski sukob na Kosovu i Metohiji je vekovni problem koji se nikako ne rešava. U zavisnosti od geopolitičke situacije imali smo i rešenja. Obradio sam ih da bih sagledao obeležja ovog neobičnog kretanja, ali i u nameri da rešenje koje predlažem proverim, izbegavajući ona koja su pala na ispitu:
I) Posle Prvog svetskog rata (1921) velike sile nagradile su saveznike Srbe i dale im i teritorije koje nisu bile srpske istorijske i na kojima je zanemarljivo malo Srba, a minimizirale prava Albanaca. Pretpostavile su, očigledno, da će se Albanci trajno pomiriti da značajan deo njihovog nacionalnog korpusa ostane u susednoj državi.
II) Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca organizovala je kolonizaciju Srba na Kosovu i Metohiji, ali to nije ostvarila na pravi način, posebno ničim nije pokazala da ih obnavlja kao istorijske teritorije. Potom je obrazovala banovine, Zetsku, Moravsku i Vardarsku. Albanska nacionalna manjina bila je podeljena na banovine.
III) Konvencija o regulisanju iseljavanja turskog stanovništva koja je obuhvatila i „albansko stanovništvo muslimanske vere“ koje je Turska smatrala svojim građanima. Naime, Turska je početkom 1936. bila spremna da s Kraljevinom (vlada B. Jeftića) zaključi sporazum na osnovu kojeg bi preuzela obavezu o iseljavanju 40 000 porodica (oko 200 000 stanovnika), a Jugoslavija da za svaku porodicu Turskoj plati 500 lira, a da imanja porodica ostaju u posedu jugoslovenske države. Konvencija je tek 1939. bila parafirana. Turska nije bila u mogućnosti da snosi svoju polovinu troškova i ministar R. Aras (razgovor 6. 7. 1939) izjavio je da bi se Konvencija odmah mogla primeniti ako bi Jugoslavija bila spremna da preuzme i drugu polovinu. Vlada Stojadinovića je odbila da to prihvati jer nije bila spremna da za svaku porodicu s KIM plati 500 turskih lira (svega 15 000 dinara) i tursku polovinu troškova. Nesumnjivo je da je ovo bilo najjednostavnije rešenje vekovnog sukoba. Grčka, Bugarska i Rumunija potpisale su slične sporazume s Turskom i trajno rešile isto pitanje. Srbija se oglušila.
IV) U toku Drugog svetskog rata okupatori, Nemačka i Italija, na svoj način rešavaju nacionalna pitanja na Balkanu. Nagrađuju Bugare i Albance. Na teritorijama Kosova i Metohije obnovile su istorijske aspiracije Bugara, maksimizirale etnička prava Albanaca i formirale Veliku Albaniju; Srbiji su ostavile severni deo Kosova.
Konstitutivnim aktom Federativne Jugoslavije (AVNOJ, 1943) nacionalnim manjinama obezbeđuju se sva prava i ne vezuju se za teritorije. KIM se ne pominje kao teritorijalna jedinica i deo je Srbije.
V) U Federativnoj Jugoslaviji Ustav iz 1946. i 1963. prava svih nacionalnih manjina rešava na isti način. Kosovo i Vojvodina dobili su autonomiju u punom pravnom okviru Srbije.
VI) Ustavom iz 1974. uspostavljene su nacionalne republike, a Vojvodina i Kosovo dobile su zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, kao i druge republike, ali u okviru Srbije. Srbi se pod pritiskom iseljavaju s Kosova i Metohije, a albanska nacionalna manjina, koja je u većini, ističe zahtev Kosovo – republika.
Na Kosovu i Metohiji izbila marta 1981. izbila je pobuna u kojoj učestvuje značajan deo albanskog stanovništva. Savezna skupština proglašava vanredno stanje Odlukom o „kriznoj situaciji“. Država smiruje situaciju novom vojnom intervencijom koja traje od 2. 4. 1981. do 11. 1. 1983, ali ne vidi trajno rešenje.
VII) Budući da je Ustav iz 1974. otvorio vrata albanskom separatizmu, a ograničio zakonodavnu delatnost Srbije, Savezna skupština ga menja (1988) i utvrđuje načela izmene Ustava Srbije. Sledstveno tome, Srbija menja ustav (1989), potom donosi novi (1990) kojim se autonomija Kosova i Vojvodine reintegriše u pravni poredak Srbije.
VIII) Skupština Srbije suspenduje autonomiju Kosova i Metohije godine 1990, nakon što je albanska većina u Skupštini Kosova u Kačaniku proglasila „nezavisnu Republiku“ i donela Ustav. Albanci u Pokrajini obrazuju paralelne strukture vlasti.
IX) Velike sile „preuzimaju odgovornost“ za rešenje sukoba i NATO 1999. vodi rat protiv SRJ, praktično za Kosovo, u nameri da uspostavi „jedino mirno rešenje“. Ujedinjene nacije i NATO uspostavljaju vlast na Kosovu i Metohiji i nagrađuju saveznike, ovog puta Albance. Rešenje velikih sila neizbežno nameće poređenje. Velike sile, na Berlinskom kongresu 1878, uspostavljaju vlast u Bosni i Hercegovini. Vojska preuzima vlast na multietničkoj teritoriji, ali nema etničkog čišćenja i rušenja crkava. Vek kasnije okupatori u XXI veku poništavaju ovu praksu okupacionih snaga.
Nastavlja se