Veliki projekat antidemokratske kampanje

propagandnom kompletu br.11, objavljenom u Danasu 23. januara, izašao je tekst Crni univerziteti, Saše Ilića jednog od članova redakcije Betona. Beton od samog pojavljivanja skreće pažnju pre svega književne i kulturne javnosti, ali je ovoga puta, upravo zbog pomenutog teksta, na njega neophodno uputiti mnogo širu, ne samo čitalačku publiku. Zato jer se tekst Crni univerziteti bavi jednim, kod nas dosad retkim fenomenom koji od skoro doživljava znatni porast, takozvanom zatvorskom literaturom i njenim posledicama u književnosti, kulturi i jednom takvom društvu kakvo je naše danas. To je i bio povod sa razgovor sa Sašom Ilićem, urednikom izdavačke delatnosti Narodne biblioteke Srbije n Samim tekstom romana Gvozdeni rov (na kome stoji da je autor Milorad Ulemek Legija, čovek optužen za mnogostruka ubistva, prvooptuženi za ubistvo premijera Đinđića) bavio se, pre teksta u Betonu, samo nedeljnik Vreme. Zašto je to tako?

(Para)državni projekt

Javnosti je manje poznato da je Legija, posle uspeha Gvozdenog rova, nastavio da „piše“. Sa kojim uspehom i ko je izdavač ostalih njegovih dela?

– Da, ali više nikada nije postignut fenomen bestselera kao u slučaju Gvozdenog rova iz prostog razloga jer iza tih knjiga više nije bilo autorskog kolektivnog tela. Međutim, sa velikim (para)državnim projektom, oličenim i Gvozdenom rovu, na srpskoj književnoj sceni je aktiviran sindrom zatvorske literature i to je novina. U Crnim univerzitetima pokušao sam da objasnim te veze. Tako je Mašić objavio poeziju Dragoljuba Milanovića, Danikov iz Zrenjanina Firerov Dnevnik. A nedavno se pojavila i knjiga Rešetka Life izvesnog Serdara, stanara Centralnog zatvora. Dovoljno je baciti jedan pogled na ove tri prozne knjige i ustanoviti o kakvoj se razlici radi. To je kao da poredite Daleko je sunce sa pismenim zadatkom u srednjoj školi. Takođe, uočljiva je ogromna razlika u opremi knjiga. Dok je korice Gvozdenog rova dizajnirao specijalista za 3D kompjutersku grafiku Bora Jurišić (CHIRONFX studio), dotle ostale knjige izgledaju kao da su rađene na šapirografu. Za proizvodnju bestselera u Srbiji, dakle, pored velikog novca neophodan je i politički softver.

– Gvozdenim rovom su se bavili mnogi, ali samim tekstom se pozabavio jedino Dejan Anastasijević iz Vremena. Zapravo, u tom nedeljniku smo imali dva ozbiljnija čitanja ovog štiva, jedno sa izdavačke pozicije (Dejan Ilić) koje je egzaktno pokazalo ko je pravi izdavač Rova i drugo koje je, međutim, potvrdilo da je ime otisnuto na koricama zapravo pravo ime autora ove knjige. Moja intervencija se kretala u pravcu problematizovanja ove autorske pozicije. Dakle, zapitao sam se da li je to baš tačno, pa sam knjigu pažljivo pročitao i došao do zaključka da stvar nije tako jednostavna. Gvozdeni rov je sinhrono gledano deo velikog projekta antidemokratske kampanje koja je otpočeta posle 5. oktobra, a intenzivirala se nakon ubistva premijera Đinđića, dok bi se dijahrono mogao uvrstiti u vertikalu nacionalističke literature koja je imala svoje zvezdane trenutke u Deobama, Vremenu smrti, Knjizi o Milutinu, Nožu, Dnevniku jednog…, Testamentu, Vaznesenju, Ženskom rodoslovu, Opsadi crkve Svetog Spasa, Oslobodiocima i izdajnicima, Semolj zemlji i mnogim drugim nacionalističkim bestselerima (kao i prateće paraliterature od Tajne albanske mafije do Simfonije Vinaver) koji su kanonizovani u našoj kulturi. To znači da je navigacija za ovu „zatvorsku“ knjigu bila izuzetno snažna, s jedne strane ideološka, a s druge tobože tržišna i legalistička. U svakom slučaju, smatram da su se u ovoj tački pomirile stare ideološke strukture sa legalističkim okvirom postđinđićevske vlasti. Tako slepljene, stvorile su ambijent za fabrikovanje novog tipa antidemokratske i antievropske propagande preko tzv. zatvorske literature. Svedoci smo da je u ovoj političkoj fazi Srbija zaustavljena u procesu pridruživanju Evropi i da je došlo do pojačanog otpora suočavanju sa prošlošću.
Ko je najavljivao izlazak ovog romana?
– Roman je prvi put najavljen 8. decembra 2004. godine u Kuriru. Tekst je potpisan inicijalima D. L, dat je kratak sažetak fabule, broj strana 208 (iako u stvarnosti knjiga ima 201 stranu). Očigledno je došlo do nekih promena prilikom preloma. Prva klapa kampanje pala je verovatno u vreme potpisivanja ugovora sa Narodnom knjigom, koja se tada još uvek krila. Navodi se komentar tada još nepoznatog izdavača koji kaže da je „roman veoma dobro napisan“ i da bi on objavio i Bin Ladena, odnosno da ne preza ni od čega kada je u pitanju odbrana ličnih sloboda. Već sutradan, Kurir objavljuje tri izjave: komentar ministra Kojadinovića koji smatra da se roman ne sme naći u knjižarama, izjavu Milička Mijovića da bi rado objavio knjigu i komentar novinara Nikole Vrzića koji kaže da jedva čeka da vidi kako će književna kritika reagovati. U Kurirovom tekstu od 15. decembra pojavljuje se fantomski paravan Narodne knjige Mihailo Voinović (M Buks) koji parafrazira Mijovićevu tezu o Bin Ladenu i slobodi pisanja. On navodi i to da će u glavnom junaku mnogi prepoznati Legiju (što zapravo nije tačno). I konačno, 16. decembra u Kuriru izlazi holivudski reklamni trejler koji otprilike glasi ovako: Jedan, na pravdi Boga proganjani čovek (Legija), napisao je hiljadu strana ali je potom tu ogromnu romanesknu građu sažeo na 208 (andrićevski recept poznat iz eseja Razgovor s Gojom). U toj nesvakidašnjoj knjizi se „pominju mnogi političari iz bivše, ali i sadašnje vlasti“ (netačno). Ljudi od književnog ugleda koji su sticajem okolnosti čitali ovaj rukopis kažu da je ova knjiga „mnogo više od klasičnog romana“ (glupost). I na kraju, sledi klimaks u vidu slogana – uskoro stiže roman posle kojeg će „mnoge zablude biti razvejane“ (naprotiv. Radi se o utvrđivanju srpskih ratnih zabluda).
Zbog čega ga je objavila baš Narodna knjiga, a potom pokušala da „opere ruke“ od svega?
– Rekao bih da se Narodna knjiga preigrala. Oni su uleteli u projekat ne vodeći računa o posledicama kao što su radili mnogo puta do tada. Njihova izdavačka logika je tržište bez odgovornosti (izdavačke, autorske, lektorske, moralne). Oni su nakon atentata na premijera počeli da zagovaraju demokratiju, pokrenuvši istoimenu ediciju. Njihov urednik Gojko Tešić postao je ugledni član Demokratske stranke. I tu je došlo do kolizije kao posledice pomenute logike. Naime, ispostavilo se da Narodna knjiga promoviše ubicu Zorana Đinđića s jedne strane, dok s druge nastoji da se približi stranci pokojnog premijera. Tako je Gvozdeni rov u Narodnoj knjizi postao samo problem Gojka Tešića koji je bezuspešno pokušavao da se „opravda“. Miličko Mijović je onda govorio kako su oni samo štampali knjigu, ali to prosto nije bilo tačno. No, sve to nije toliko problematično, koliko je problematična činjenica da je tzv. kulturna elita to prihvatila sa velikom pomirljivošću. To je naprosto prihvaćeno kao normalna stvar, koja je zasmetala tek izuzetnim pojedincima. Čak se išlo dotle da Narodna knjiga bez problema postane suizdavač knjige Miloša Vasića Atentat na Zorana (zajedno sa B92, Politikom i Vremenom). Postavlja se pitanje, da li je tu nekome nešto nelogično. Ako nije, onda nemamo o čemu više da pričamo.
Pitanje autorstva Gvozdenog rova jedno je od najinteresantnijih, kao i odgovor na njega u tekstu Crni univerziteti. Zašto ne Legija i ko je to i zašto uradio umesto njega?