Jozef Racinger – Benedikt XVI: Evropa – Njeni temelji danas i sutra (17)

Sadašnji papa Benedikt XVI zasigurno spada u najznačajnije teologe današnjice. U knjizi čije delove uz ljubaznost beogradskog izdavača „Novoli“ objavljujemo u feljtonu, autor se otvoreno suočava s ključnim pitanjima evropskog identiteta: Kako je nastala Evropa i koje su njene granice, šta su temelji evropskog identiteta? Ko ima pravo da se naziva Evropejcem i uđe u novu Evropu? Na osnovu tih pitanja on ističe značenje upornog naglašavanja duhovnih korena Evrope i moralnog temelja politike EU.

 

Pomislimo na Isaiju koji se ne boji da označi pomazanikom Božjim Kira, persijskog kralja koji ne poznaje Boga Izrailjova i iz čisto pragmatičko-političkih razloga omogućuje narodu da se vrati u domovinu. Budući da se zalaže za uspostavljanje prava, deluje kao sredstvo Božje. Na toj liniji se kreće Isusov odgovor farizejima i herodovcima na pitanje o plaćanju poreza: caru carevo (Mk12,13-17). U meri u kojoj je rimski car garant prava on može zahtevati poslušnost. Naravno, dužnost pokazivanja poslušnosti se ograničava: postoji ono što je carevo i ono što je Božje. Tamo gde se car uzdiže do Boga, prelazi svoje granice, i tada bi poslušnost bila odricanje od Boga. Na toj liniji je i Isusov odgovor Pilatu u kojem Gospod upravo pred nepravednim sudijom priznaje da sudska vlast može doći samo odozgo (Jv,19,11).

Ukoliko se uzmu u razmatranje ova dva suodnosa, pojavljuje se vrlo trezveno shvatanje države. Nije odlučujuća lična verodostojnost niti subjektivne dobre namere državnih tela. U meri u kojoj osiguravaju mir i pravo, u skladu sa božanskim odlučivanjem. Današnjim rečnikom rekli bismo da predstavljaju stvoriteljski poredak. Državu treba poštovati, upravo, zbog njene svetovnosti. Potrebno je shvatiti da je čovek animal sociale et politicum (društveno i političko biće) i da je država utemeljena na toj ljudskoj karakteristici i da je na taj način u skladu sa stvaranjem. U tome se, istovremeno, nalaze i granice države. Država ima svoje područje koje ne može da prekorači, mora da poštuje najviše pravo Božje. Odbijanje potčinjavanja caru i uopšteno odbijanje kulta države u dubini je jednostavno odbacivanje totalitarne države. U Prvoj Petrovoj poslanici se jasno izražava ta linija razgraničenja kada apostol kaže:“ Samo da ne postrada koji od vas kao krvnik, ili kao lupež, ili kao zločinac, ili kao onaj koji se miješa u tuđe poslove. A ako li kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga u ovom događaju“. ( 1 Pt, 4,15-16 ). Hrišćanin je povezan sa pravnim poretkom države kao sa moralnim poretkom. Potpuno je druga stvar kada on trpi „kao hrišćanin“: tamo gde država nekoga kažnjava zato što je hrišćanin, ona ne vrši moć kao garant, nego kao razarač prava. Biti kažnjen u takvoj situaciji nije sramota nego čast. Ko trpi zbog toga, svojim trpljenjem nasleđuje Hrista. Razapeti Hrist označava granice državne moći i pokazuje gde završavaju njena prava, a gde otpor trpljenjem postaje nužnost. Vera Novog zaveta ne poznaje revolucionara nego mučenika: mučenik priznaje autoritet države, ali poznaje i njene granice. Njegov otpor se sastoji u činjenici da on čini sve ono što je u službi prava i organizovane zajednice, pa i ako dolazi od strane vlasti koja je tuđa ili neprijateljski raspoložena prema veri. On ne pokazuje poslušnost tamo gde mu se naređuje da čini zlo, to jest da se usprotivi volji Božjoj. Njegov otpor nije otpor aktivnog nasilja nego otpor onoga koji je spreman da trpi za volju Božju: ko se bori i umire sa oružjem u rukama nije mučenik u smislu Novog zaveta.

Nastavlja se