Dakle, očekujte da će ova godina biti gadnija nego što profesionalni proroci i analitičari govore. Biće gadnija na druge, neočekivane načine. Ne sokolite sebe time što ste preživeli tiraniju Nepomenika (onog ispod lipe), njegovu ženu, njegovu inflaciju i njegove ratove. Ispravan čovek je kao mač. Oštri se na tvrdom, ali ne laskajte sebi toliko. Svi imamo tačku lomljenja koja je sve bliža sa zamorom materijala.

Razlika između onih gadnih vremena i ovih koja slede jeste u sledećem: Tada ste bili mlađi i imali ste više adrenalina i manje dece; više nade i manje straha, jer je neprijatelj bio vidljiv i jasno definisan. Sada je pretnja difuzna i naizgled apstraktna: svetska kriza. To pre svega znači da, za razliku od odvratnih devedesetih, nećete imati gde da begate. Prijatelj iz San Franciska, briljantan inženjer i programer, kaže mi da čeka nalaz Odozgo: da li jeste ili nije u onih 25 odsto kojima sledi otkaz. Nije jedini. U SAD su sigurni jedino oni iz Domovinske bezbednosti i nekoliko desetina pratećih agencija; svi ostali čekaju i tresu se. Razumno je očekivati priliv naših izvezenih mozgova i nadati se da su uštedeli dovoljno da počnu da pune domaće devizne rezerve.

Trezveni uvid u opšte stanje onoga što se donekle preterano naziva „srpska privreda“ ne uliva neku nadu. Jadni pokušaji oživljavanja Dobričine teorije o „komparativnim prednostima“ našeg siromaštva (jevtina radna snaga koja će privući investitore) nisu baš uverljivi. Pojevtiniće i njima tamo radna snaga, samo čekajte, otpuštanja su većpočela, pacovska trka čeka startni pucanj. Dolazi vreme „upravljanja krizom“ (Crisis Management), a to je najslađi posao koji postoji: kubni metar magle nadmašiće cenom kubni metar ruskog gasa. Setite se samo naših upravljača krizom: od Radomana Božovića do Mirka Marjanovića, sa sve Dafinom, Jezdom i ostalim međunarodnim umetnicima.

Dobro, nečemu smo se naučili – ali ne i dovoljno. Pre neki dan vidim vest koju sam čekao godinama. Broj automobila kupljenih na lizing je oko 20.000 u Srbiji; do sada se zbog neplaćanja oduzimalo oko 200 vozila godišnje, a sada se oduzimaju dva do tri dnevno!

Ako ste, dakle, naseli na lizing ili na jedan od onih sladunjavih kredita tipa „uđeš – izađeš i ne primetiš da ti je ušlo“ – pokajte se; neće vam biti lakše od toga, ali nemate drugi izbor. Dobro, znam da niste imali drugi način da se skućite i znam, gospodo ekonomisti, da su zajmovi važan podstrek ukupnom rastu, je li. Ali znam takođe i da će banka da vam uzme kišobran onog trenutka kad kiša počne. Kredit uzima samo onaj ko je u stanju da banci dokaže da mu ne treba, govorio je moj tata, profesor ekonomske politike u više zemalja. Šta je ono još govorio? Da je razlika između komunizma i kapitalizma samo u vrsti poroka na kome se zasnivaju te „društveno-ekonomske formacije“. Socijalizam se zasniva na zavisti, a kapitalizam na pohlepi. Imali ste jedno; sada imate drugo.

Iz toga sledi melanholični zaključak da se socijalističke vrednosti ne primenjuju na kapitalističke odnose; barem ne u ovoj fazi „tranzicije“. Jednostavno ne ide. Ovo što mi imamo jeste prvobitna akumulacija kapitala: ludi kapitalisti i zbunjena radnička klasa. Nešto kao kraj 19. veka u Engleskoj i Americi; ili početak 20. veka u Francuskoj, Nemačkoj i Austrougarskoj – ali bez tadašnjih visokih stopa rasta; katastrofa, ukratko. Mi sindikate nemamo. Tačka. Imaćemo ih onda kad dogori do nokata i kada štrajk postane prava stvar, ali ćemo se dotle načekati. Čemu štrajk kad se ionako ne proizvodi ništa čiji bi nedostatak ugrozio vlasnika?

To nas dovodi do sledećeg tužnog zaključka: Jedino što Srbi imaju jeste Država. Kad ne bismo imali Državu, ne bismo imali „gdje pašče vezati“ (iz jedne monodrame Josipa Pejakovića u opsađenom Sarajevu, 1994). Pošto imamo jedino Državu – inflacija nam sledi normalno, kao i ranije. Inflacija je jedan od načina za preraspodelu društvenog bogatstva (ajde dobro: ono malo tog bogatstva što je preostalo posle tajkuna, političara i drugih skakavaca).

Uzalud Radovan Jelašić vapije u pustinji. Evro raste nemilosrdno. A ako se i evro sprca? Razmislite o tome, braćo i sestre u Hristu. Dok vi budete razmišljali, ja ću skočiti u kratko izviđanje na „ground zero“, u Njujork, odakle je sve i počelo. Bićete uredno obaveštavani o tome šta sam tamo pronašao.