„Viši nivo“ i „majka ustaška“

Situaciju je, treba li podsećati, izazvalo Šešeljevo saopštenje da je izgazio zastavu Hrvatske na ulazu u Skupštinu Srbije i tvrdnje da se rvao sa petoricom iz skupštinskog obezbeđenja, i da je pre svega toga u prolazu hrvatskim poslanicima opsovao majku ustašku.

U uobičajenom političkom izveštavanju „viši nivo“ nikada ne bi bio upotrebljen u ovom kontekstu, u kome dalje sledi vest i da se hrvatski premijer uopšte nije javio na telefonski poziv srpskoj premijerki. Ali, ovde jeste zaista reč o nečemu uobičajenom, što se može opisati ne kao visokim, već kao jako dubokim nivoima odnosa između sadašnjih vladajućih grupacija u Srbiji i Hrvatskoj.

Jer, vlast SNS koristi odnose sa Zagrebom na prvom mestu, a na drugom i sa Sarajevom, kad god joj treba da skrene pažnju svojih birača sa Kosova ili da im odvrati pogled od NATO, ili već na dnevnoj bazi da odspinuje od svesti svojih birača neki negativan efekat. I to se uvek postiže pokazivanjem kako je srpski narod sa više strana okružen drugim narodima koji čekaju prvu priliku da postanu neprijateljski. Tako se Šešeljev vandalizam, koji niko nije video i zabeležio, sem još jednog radikala, u tako malo čuvanom i bitnom objektu kao što je Skupština Srbije, koji kao što je poznato obiluje mrtvim uglovima bez video-nadzora, dogodio u pravom trenutku da podeli pažnju javnosti.

I da, iako idu vesti o poseti Federike Mogerini, i o tome da Srpska lista nije ispunila svoju najavu da će 20. aprila sama da formira ZSO, one ipak padaju u senku priče o Šešelju, nedavno osuđenom ratnom zločincu, Hrvatskoj i o tome ko koga više mrzi – Srbi Hrvate ili obrnuto. Retki drugačiji glasovi, poput onih iz hrvatske javnosti da je Šešelj srpski, a ne njihov problem, samo doprinose podeljenosti pažnje. Uzgred, tu je i zanimljiva podudarnost da Šešelj svaki put naročito u parlamentu podigne svoje rušilačke kapacitete kad dolazi Mogerini, što opet olakšava politički posao aktuelnoj vlasti. Jer pokazuje kako najružniju sliku Srbije, tako i njeno moguće zarazno dejstvo, stavljajući do znanja visokoj predstavnici da je evropski angažman sadašnje vlasti nimalo lak i da bi to trebalo ceniti u Briselu.

Građani, samim tim što su izloženi medijima, ne mogu a da ne budu uvučeni u tu kontrolisanu naizmeničnu proizvodnju napetosti i smirivanja, ali koliko im to razvija a koliko ubija osećaj za realnost, pitanje je na koje odgovor možemo dobiti samo u budućnosti.