Vlast predstavlja najveću bezbednosnu pretnju

U tom periodu počele su da pristižu posledice ratnih poraza, u Srbiji se javljaju studentski pokreti, raste nezadovoljstvo građana. Na taj način, formiralo se jedno polje u kojem je bilo moguće skrenuti građanima pažnju na teme kontrole vojske, kako je sprečiti da pravi dodatnu štetu. Taj sinergijski proces je krunisan 5. oktobra 2000. godine. Od 5. oktobra do 2012. godine trajao je period u kojem su i dalje postojale nade da bi se nešto pozitivno moglo dogoditi. Za to vreme, Centar je napredovao. Pa smo tako 2005. godine pokrenuli Beogradsku školu za studije bezbednosti i u nju uključili deset mladih istraživača. Istovremeno smo u saradnji sa Fakultetom političkih nauka organizovali studijske programe na osnovnim, postdiplomskim i doktorskim studijama. Posle 2012. godine, u suštini smo se vratili na ambijent iz 1997. godine. Razlika je u tome što danas nema te vrste „pozitivne atmosfere“, kaže za Danas Miroslav Hadžić, predsednik UO Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, koji danas proslavlja 20 godina postojanja.

Ova organizacija civilnog društva koja je počela rad pod imenom Centar za civilno-vojne odnose, danas će obeležiti jubilej organizovanjem jednodnevne konferencije pod nazivom „Rastrašivanje“. Sa Miroslavom Hadžićem smo razgovarali o sistemskoj proizvodnji straha, mehanizmu vladavine koji na njoj počiva i o mogućnostima izlaska iz spirale autoritarizma u kojoj smo se našli.

* Državni udari, atentati na predsednika, povlačenje diplomatskog osoblja iz Makedonije… afere se ređaju kao na traci. Skoro da ne prođe ni jedna nedelja, a da se kao društvo ne suočimo sa nekakvom krizom i opasnošću. Do čega ovaj vid proizvodnje straha može da dovede? Da li je opasan takav način upravljanja državom?

– Kako da ne! To nam govori da zapravo nema ozbiljnog upravljanja državom, odnosno da je upravljanje svedeno na opstanak na vlasti. Sve se po pravilu radi stihijski i o-ruk metodom taktičkog i dnevnopolitičkog dometa. To, dabome, ne znači da predsednik Vučić nema svoju stratešku zamisao. Ona je pak sazdana oko htenja da on i SNS što duže ostanu na vlasti, bez obzira na cenu. NJegovim potčinjenima, kao i čelnom ešalonu u društvenim aparatima sile, takva situacija višestruko odgovara, jer im uz ostalo omogućava da učestvuju u neomeđenom strašenju građana. Treba naime znati da vrhovi Vojske, policije i službi bezbednosti dnevno informišu predsednika države o bezbednosnoj situaciji i eventualnim pretnjama po bezbednost Srbije, ali i njega lično. To im pak daje priliku da bezbednosne informacije oblikuju po meri svojih potreba i interesa. Ne čudi stoga da oni zastrašivanje vide kao najjednostavniji način da kapitalizuju svoju moć. To što stalno otkrivaju nove pretnje i menjaju mete napada im omogućava da uvek budu u prednosti. Ako građani čak i stignu da se zapitaju da li je priča o Jajinicima utemeljena, već nedelju dana kasnije će im biti servirana nova priča, koja prethodnu baca u zasenak. I tako u beskraj. Dnevno strašenje građana Srbije, od kojih je većina već u raljama egzistencijalnog straha, razara njihovu socijalnu i političku energiju, te ih lišava svake primisli na nekakav otpor vlastima. Još je teže od njih očekivati da se u takvim uslovima pitaju da li čelnici države i aparata prinude poštuju zakon i utvrđene procedure.

* Dokle može da funkcioniše taj mehanizam strašenja?

– Niko ne može to pouzdano da kaže. Možemo samo da nagađamo. Ipak, postoji nešto što deluje na duži rok i dubinski. Uostalom, to pokazuje primer Miloševića. Kada je iscrpeo emocionalne, istorijske, socijalne i političke izvore za obnavljanje svoje moći, te kada su posle bombardovanja stigli računi na naplatu, onda je sve nezadovoljstvo koje se taložilo kod velikog broja građana, isplivalo na površinu i pretvorilo se u zahtev za promenu vlasti. Čini mi se utoliko da se nalazimo u periodu inkubacije i taloženja nezadovoljstva, za koje ne znamo da li će se i kada iskristalisati i eventualno stići do tačke političkog odbacivanja sadašnjeg režima. Dakako, to ne znaju ni ovi koji su sada na vlasti. Od njih se pak ne može očekivati da se liše koristi koje im donosi javno strašenje žitelja Srbije. Veća je, čini mi se, verovatnoća da će oni pribeći pojačanom pritisku i represiji nad ljudima koji drugačije misle, nego što će se baviti oporavkom demokratije i ustanova. Odnosno, da će teško izaći iz začete spirale autoritarizma, koja u konačnici može da rezultira i diktaturom. Ovo tim pre, jer se nisu do sada pokazali sposobnim da primene ijedan drugi ili drugačiji model vladavine.

* Imajući to u vidu, mislite li da nam preti veća opasnost od spoljnog neprijatelja ili od te spirale autoritarnosti?

– Nema neposredne opasnosti spolja. Pogotovo ona ne preti od prvih suseda, zemalja bivše Jugoslavije. Koliko god postojali potencijali za obnovu sukoba, rat je na prostorima Zapadnog Balkana spolja zabranjen. Rečju, dok spoljni umešači to ne odobre, lokalni igrači mogu samo da dižu buku i tenziju za unutrašnju političku upotrebu. Niko od njih otud ne sme da se usudi da eventualno silom prekraja granice ili namiruje nekakve stare račune. Utoliko u svim zemljama Zapadnog Balkana ključne bezbednosne pretnje dolaze iznutra. Primer Srbije pokazuje da bezbednost građana biva ugrožena onog trenutka kada režim državu i njene aparate sile počne da zloupotrebljava za lične, grupne i partijske potrebe i ciljeve. Povrh toga, ljudska prava ovdašnjih žitelja kao i jedva dostignuti početni demokratski standardi su sve češće ugroženi, a da ne postoje nikakvi mehanizmi, pogotovo ne institucionalni, koji bi to mogli da spreče. Za razliku od zrelih demokratija kakve su SAD ili Velika Britanija, gde uz sva naginjanja ka autoritarnosti i dalje postoje jake i nezavisne institucije. Ovde toga nema. Mi u Srbiji za sedamnaest godina nismo uspeli ni da dostignemo te standarde, a već nam preti opasnost da i to malo što je dostignuto sada bude poništeno.

* Da li se, u tom kontekstu, u regionu oseća kriza koja je zahvatila zemlje Evropske unije?

– I u vreme kada oni nisu bili u krizi, kada su ovde izbijali ratovi, zapadni umešači su se ponašali po meri sopstvenih interesa. Priče o demokratiji, ljudskim pravima, humanosti, koja je s jedne strane bila opravdana zbog svega onoga što se dešavalo u tim ratovima, ipak je njima bilo ideološko pokriće za svakovrsno umešavanje u YU ratove, koje je okončano agresijom na SRJ (Srbiju). Oni se otud nisu ni u jednom trenutku libili da idu samo za svojim interesima, te da tome prilagode svoje tumačenje demokratije. Takav pristup je i dalje na snazi, s tim što je sada oslabila njihova demokratska retorika. Tu leži jedan od razloga zašto oni pokazuju razumevanje i ćute pred onim što se događa u Srbiji, Hrvatskoj i svakoj od novonastalih država. To je donekle i razumljivo, jer ako građani ovdašnjih zemalja ne čeznu za demokratijom i vladavinom prava, zašto bi neko drugi i spolja to trebalo da im isporuči i osigura.

Sužavanje prostora za kontrolu institucija

* Kada pročitate predlog izmena Zakona o vojsci, ili nedavno usvojene izmene Zakona o BIA mislite li da idemo ka poželjnom, zapadnom modelu uređenja sistema bezbednosti?

– Mislim da je na delu jasno odstupanje od toga. Pritom, bitno je naglasiti da ne postoji jedinstveni standardizovani zapadni model. Krivica za to odstupanje primarno pada na nosioce političke vlasti, jer vi ne možete očekivati da će se pripadnici službe, vojske i policije lako odreći moći koju im donose sve njihove nadležnosti. Prema tome, oni su stalno željni uvećanja ovlašćenja i vrše pritisak na razne načine kako bi to ostvarili. To se, između ostalog, radi i tako što učestvuju u već spomenutom strašenju građana. Oni kažu političarima, vi ste na meti neprijatelja, a da bismo smo vas zaštitili potrebno nam je novo naoružanje, više para, više ljudi, veća ovlašćenja… Mi zapravo imamo susret različitih motiva, ali istu želju za jačanjem državnog aparata sile. A što je taj aparat jači, a pošto je izvan demokratske civilne kontrole, on postaje opasniji. I tu leži koren skorašnjim izmena zakona o vojsci, policiji i BIA. Jasno je vidljiva tendencija da se uvećava diskreciona moć ministara i direktora BIA, a da se istovremeno sužava prostor za kontrolu i nadzor.