Po svemu sudeći, dr Ninčić je bio na međunarodnoj sceni jedan od najuglednijih diplomata, ministara spoljnih poslova, koje smo imali. On nije kupovao i trošio vreme uz pomoć političkog konstruktivizma nego je rešavao probleme.

Plemićkog porekla, vrhunski ekonomista i pravnik, uvažen kao istoričar, Ninčić je doktorirao na Sorboni, bio profesor Univerziteta u Beogradu, akademik i ministar inostranih poslova. Njegovo delo se pre svega odlikuje vizijom o ujedinjenoj Evropi. Na čelu naših nastojanja da se to ostvari, bio je i aktivan član Pan-Evrope, pokreta koji se posle Prvog svetskog rata zalagao za ujedinjenje Evrope i stvaranje Sjedinjenih Država Evrope.

Koncept Momčila Ninčića bio je da treba početi sa regionalnim udruživanjem u kojem će doći do izražaja vitalni interesi pojedinih zemalja i biti smanjen politički značaj granica i zatim postepeno preći na stvaranje ujedinjene Evrope, jer samo takva Evropa može da obezbedi mir. Demokratija kao i mir nedeljivi su, i u Evropi budućnosti prava i dužnosti moraju da budu redefinisani prema pravilima zajednice da bi se sprečilo da demokratija ikada sklizne u nacionalizam (intervju s Momčilom Ninčićem u The Sunday Times, od 15. 2. 1942. i predavanje u Francuskom institutu u Londonu, 7. 3. 1943).

Male zemlje Evrope bi bez ujedinjene Evrope morale da biraju između Istoka i Zapada i da budu instrument velikih sila. Samo saradnjom mogu male zemlje Evrope da se podignu, da dobiju na težini, da očekuju od prijatelja da im pomognu i da se oslobode pritiska patrona koji traže klijente. Regionalni savezi malih zemalja Balkana i srednje Evrope treba da se suprostave dominaciji velikih sila. Ali izolovani regionalni entiteti ne mogu da garantuju evropski mir. Regionalno ujedinjavanje mora da ide simultano sa većim projektom ujedinjene Evrope (ibid).

Nemačka je 1926. godine, za vreme mandata Momčila Ninčića kao predsednika Skupštine Društva naroda, bila primljena u članstvo i u Savet Društva naroda. Celokupna nemačka štampa je isticala da je uloga Nemačke u Društvu naroda da se stavi na čelo sveevropskog pokreta, da podstiče evropsku saradnju i da utiče na ekonomsko približavanje svih naroda kontinenta (La Volonté od 9. 9. 1926).

Momčilo Ninčić je imao smelosti, kao preteča svog vremena, da sprovodi ideju da ujedinjavanje Evrope krene sa Balkana i iz centralne Evrope. Usmeravanje našeg regiona u pravcu ujedinjavanja Evrope, Momčilo Ninčić je nastojao da formalizuje većim brojem sporazuma o savezu koje je on pripremio i najveći broj njih i potpisao, sarađujući pre svega sa Benešom, u to vreme čehoslovačkim ministrom spoljnih poslova, sa kojim je delio mnoge ideje i bio prijatelj.

Sklopljen je savez Jugoslavije sa Čehoslovačkom i Rumunijom (Mala Antanta) i kasnije i sa Poljskom, što je trebalo da bude osnova za stvaranje Srednjoevropske unije. Zatim i savez sa Italijom i Francuskom. Potpisan je i savez sa Grčkom, koji je obnovljen za vreme Drugog svetskog rata (i pored toga što su Grci bili ogorčeni, jer su smatrali da smo potpisivanjem sporazuma sa Hitlerom onemogućili zajedničku odbranu) sa namerom da to bude prvi korak u stvaranju Balkanske unije posle rata. Dogovor je predviđao koordinaciju spoljne politike, kulturne saradnje, trgovine, zajednički ekonomski plan, plan odbrane i program naoružavanja, kao i pripremu carinske i monetarne unije. U jednom pismu porodici Momčilo je sa ponosom napisao: „Taj savez je u potpunosti moje delo“. Počeli su i pregovori sa Bugarima. Zamisao je bila da se Balkanska unija i Srednjoevropska unija ujedine i da se napravi značajan korak u pravcu ujedinjene Evrope. Već su razgovori o tome bili vođeni, ali istorijske okolnosti nisu dozvolile da ujedinjavanje Evrope počne od Balkana i srednje Evrope.

O Momčilu Ninčiću novinar Milan Jovanović Stoimirović piše: „Radi u Ministarstvu spoljnih poslova za trojicu, i to ozbiljno, metodski, sistematski, profesorski. Studira dosijee, daje velike ekspozee u Skupštini, oživljava propagandu, utvrđuje se na međunarodnom planu… Mora se priznati da je on revolucionarno preuredio Ministarstvo inostranih dela, da ga je organizovao, obnovio ljudima i da je on u stvari bio osnivač servisa koji je docnije poslužio drugima; on je to Ministarstvo uselio u novu zgradu, remeblirao ga i promenio čitavu poslaničku garnituru na strani. Ukratko, Ninčić je bio jedna veličina, a što je najglavnije, bio je ne samo ekspeditivan, nego i jasan u onome što hoće i otvoren, iskren. Kod njega laganja nije bilo… zato je bilo zadovoljstvo sa njim raditi… On je u sebi sadržavao osobine jednog profesora i jednog mondena, jednog ekonomiste i jednog političkog filozofa… Kralj Aleksandar neće da proba ni nove čizme dok ga ne pita… on je za njega arbiter elegantorum… Godine 1925. Ninčić je bio jedna u Evropi opštepoznata ličnost, ime i pojam;… i postaje predsednik Skupštine Lige naroda – najveća čast koju je u onom istorijskom trenutku mogao da pribavi sebi i svojoj zemlji.“ (Portreti prema živim modelima, Matica srpska, 1998)

Godine 1927, zbog intriga i nešto kasnije zbog diktature, Momčilo je prestao da se aktivno bavi politikom. Oktobra 1934. godine kralj Aleksandar, uoči puta u Francusku, pozvao ga je na večeru i na film. Kad se vratio kući, rekao je: „Kralj je rešio da okrene list; nagovestio je da će mi poveriti vladu kada se vrati.“ Šta se na putu desilo, znamo. Na insistiranje nekih članova vlade od 27. marta, ponovo je ušao u vladu 1941. godine.

Ne iznenađuje što Ministarstvo spoljnih poslova nikad ne pominje Momčila, jer ničim nije doprinelo ni njegovoj rehabilitaciji (u boljševičkoj atmosferi 1946. godine bespravno je osuđen na robiju, u odsustvu; pravno je rehabilitovan 2006. godine). Možda Momčilo previše visoko diže lestvicu. Poređenja nisu uvek prijatna.

*Autor je magistar filozofije i ambasador u penziji, bivši pomoćnik ministra spoljnih poslova SCG i unuk Momčila Ninčića