Zapadnjaci uz Austriju, slovenofili uz Rusiju

Razlozi za nastanak pomenute dve tendencije u razvoju nezavisne srpske države, po Nikoli Pašiću, „leže takoreći u dubljim moralnim i političkim osnovama i pogledima na svet i slovenstvo“. Suprotno zapadnjačkom taboru (liberali i naprednjaci), slovenofilski tabor (socijalisti i radikali) „nalazi da u srpskom narodu ima toliko dobrih i zdravih ustanova i običaja, da bi ih trebalo samo negovati i dopunjavati s onim dobrim ustanovama, koje se nahode u ruskoga naroda i ostalih slovenskih plemena, a od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slaveno-srpskom“.
Zapadnjaci, naročito vođe Napredne stranke, u uverenju „da bi Srbija bila osuđena na večitu primitivnost, ako se ne bi oslobodila ruskog uticaja“ (Slobodan Jovanović), spoljni oslonac za unutrašnju modernizaciju, odnosno evropeizaciju, nalazili su u Austriji koja je za Srbiju, koja je tek stekla državnu nezavisnost, najbliža Evropi. Slovenofili, socijalisti kao potonji radikali, u spoljnoj politici držali su se „slav(enske) i prav(oslavne) Rusije“, a u unutrašnjoj „srp(skih) običaja i duha“ (N. Pašić). Prema Nikoli Pašiću, vođi Narodne radikalne stranke, pomenuta politika je i učinila „da je gotovo sav narod odma pristao na našu (Narodne radikalne stranke – L. P.) stranu, ili odma izjavio da naši pogledi i naše ocene to su u isto vreme i njegovi“. Ovakva identifikacija sa siromašnim i neprosvećenim narodom, čijih je devet desetina činilo seljaštvo, ostavljala je vrlo usku marginu za političku konkurenciju i slobodu ideja. Jednom reči – za alternativu. I to ne samo posle 1878. godine, kada se Srbija, sticanjem državne nezavisnosti, našla na istorijskoj prekretnici. Kada je (1889) došla na vlast, Narodna radikalna stranka vladala je gotovo bez opozicije. To je državi dalo partijski, a političkoj kulturi monistički karakter. Uz socijalnu jednakost, koja je ostvarena kroz dominaciju sitnog poseda, na ovim osnovama je formiran model demokratije suprotan modelu liberalne demokratije. Narodna demokratija, koja se realizuje kroz narodnu partiju, narodnu samoupravu i narodnu državu u suštini je totalitarna.
Pokušaj modernizacije Srbije u prvom okviru, to jest od sticanja nezavisnosti do kraja Prvog svetskog rata, značajan je upravo zato što su se u njemu manifestovale neke karakteristike dramatičnog prelaza patrijarhalnog u moderno društvo, koje će se javiti i u sledeća dva okvira. Ovaj prvi pokušaj modernizacije Srbije učinili su predstavnici intelektualne elite: „Obrazovani na Zapadu u punom jeku liberalizma, oni su smatrali liberalizam kao neophodan sastojak evropske kulture“ (S. Jovanović). Modernizacija je za njih bila sinhron proces. Političke reforme (Zakon o štampi, Zakon o zborovima i udruženjima) idu zajedno sa: reformom ekonomije (Zakon o izgradnji prve železničke pruge, Zakon o Narodnoj banci, čitav set finansijskih zakona i trgovinskih konvencija); obrazovanja i prosvete (Zakon o obaveznoj osnovnoj školi, Zakon o zaštiti zdravlja naroda i stoke); ključnih institucija države (Zakon o sudijama, Zakon o stajaćoj vojsci). Najzad, tu je i rešenje crkvenog pitanja. Kao kruna, izrađen je i projekat ustava koji bi apsolutistički način vladavine zamenio parlamentarnim sistemom.
Modernizaciju je projektovala i realizovala manjina, i to vrlo ubrzano. Otuda naziv – „revolucija odozgo“. Pripadnici ove manjine nisu se obazirali na svoju nepopularnost: „Oni su osećali potrebe moderne kulturne države i nisu zazirali od nepopularnih mera; to su pokazali onoga dana kada su seljaku uzeli dete u osnovnu školu, a odrasla sina u vojsku. Naprednjačka vlada čini utisak jedne reformatorske vlade, koja može biti i suviše zaljubljena u strane obrasce, ali kojoj to valja oprostiti zbog njene kuraži da zagazi u jedno modernisanje državne uprave koje je toliko nepopularno koliko i potrebno“ (S. Jovanovič).
Pokušaj modernizacije u prvom okviru naišao je na dvostruki, podjednako snažan otpor: spoljnji, u licu Rusije i unutrašnji, u prvom srpskom kralju koji nije pristajao na liberalni ustav. Ali, najtvrđi otpor pružila je Narodna radikalna stranka. U ekonomskim reformama, ona je videla razbijanje socijalnog jedinstva seljačkog naroda, a u stvaranju institucija moderne države – napuštanje demokratije kao neposredne vladavine naroda preko narodnog predstavništva, u kome bi, kao u konventu, bilo sačuvano jedinstvo zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Izgradnju srpske nezavisne države po uzoru na zapadnoevropske države, radikali su videli kao izdaju narodne države. Već samo koncentrisanje mlade srpske države na sopstveni razvoj bilo je shvaćeno kao udaljavanje od zavetnog cilja – oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Sloboda naroda kao celine bila je stavljena iznad slobode pojedinog čoveka u Srbiji: sloboda je uvek bila sloboda od drugoga.
Unutrašnji konflikt se zaoštravao. U njegovoj osnovi ležao je „odnos prema Evropi, njenim vrednostima i obrascima“ (A.L. Šemjakin). Posle poraza pomenutog pokušaja modernizacije, patrijarhalna matrica se učvrstila, formirao se socijalno-politički obrazac i politička kultura koja je uticala i na potonje pokušaje modernizacije.
Nastavlja se