Zastrašujuća količina propusta u centrima

Do ovog zaključka nevladine organizacije su došle na osnovu podataka istraživanja da centri za socijalni rad samo u 7 odsto slučajeva, kada su deca ugrožena, pokrenu postupke po službenoj dužnosti za mere zaštite tako da isele nasilnika i vrate decu ili za lišenje roditeljskih prava. Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra ukazuje da su ti podaci pokazatelj “nečinjenja” centara za socijalni rad, što je najveći uzrok problema.

– Zbog toga je obavezno raditi procenu bezbednosnih rizika. I nedopustivo je da centri kažu da oni to ne mogu da rade. To je nepoznavanje posla i javnog ovlašćenja koje je njima povereno. Ne možete se baviti porodičnim pravom, i zaštitom, a da ne procenjujete bezbednosni rizik – upozorava Ignjatović.

Zbog toga je dogovor nevladinih organizacija da insistira na formiranju posebne jedinicie u okviru Ministarstva socijalne politike koja bi se bavila procenom bezbednosnih rizika, a da ljudi koji budu u toj grupi na osnovu potpisane saglasnosti budu posebno zaštićeni, objašnjava Ignjatović, dodajući da je “sistem odgovoran da im učini radno okruženje bezbednim”.

Na pitanje da li će se socijalni radnici osećati bezbednije, i tako bolje obavljati svoj posao, nakom najavljenih mera fizičko-tehničkog obezbeđenja, koje se već primenjuju u centrima u Begradu, Saša Stefanović, direktor Mreže organizacija za decu, navodi da je to samo rešavanje posledica a ne i uzroka problema.

– Uvođenje obezbeđenja je bavljenje posledicama, svakako je dobro ako će se ljudi osećati sigurnije ali zapravo mi ukazujemo na stvari koje su prevencija, moramo da radimo na tome da oni ne dođu u situaciju da im je potrebna intervencija obezbeđenja – podseća Stefanović. On dodaje da je ta prevencija upravo procena bezbendosnih rizika, koju ne može da radi policija ali da oni mogu da budu ažurniji sa evidencijom koju vode.

– Osim što će raditi na obezbeđenju policija mora da sačinjava i zapsinik, da se ne desi da neku prijavu nisu registrovali ili da nisu napravili zapsinik sa terena – kaže Stefanović.

Tanja Ignjatović ističe i da su propusti u Centrima za socijalni rad brojni a da mere kontorle nad njihovim radom nisu dobro utvrđene.

– Zastrašujuća količina propusta u radu centara je u stvari problem. Oni nemaju stručna znanja, ne postoji vrednovanje da li je njihov rad dobar ili ne, nemaju ni dovoljno dobar supervizijski nadzor, a nadzor ministarstva koji se po pritužbama za njih čak njije obavezujuć – otkriva Ignjatović. Ona navodi primere kada, u slučaju da ministarstvo, utvrdi propuste i naloži šta da se uradi, centar za socijalni rad obavesti ministarstvo da su potpuno u pravu i na kraju postupi suprotno od preporuke.

– A sudija donosi odluku na bazi preporuke Centra za socijalni rad bez uvida u to što je Ministarstvo procenilo – otkriva Ignjatović.

Podaci istraživanja o porodičnom nasilju

• Centri za socijalni rad svake godine izmeste više od 700 dece iz porodice;
• Svako 5 dete provede duže od godinu dana izvan svoje kuće;
• 80 odsto dece direktno svedoči nasilju koje se dešava njihovima majkama;
• Svako drugo dete je zadobilo povrede u tim situacijama, što slučajno, kao kolaterlana šteta, što namerno;
• 50 odsto krivičnih postupaka prepoznaju decu kao oštećene.