Zelena trava pakla mog

Pretpostavimo ovakvu, sasvim realnu situaciju: Na vrata vam banu dragi gosti. Dugo se niste videli. Gostoljubivi, kakve vas je već Bog stvorio, padne vam na pamet da im za ručak spremite „nešto posebno“. Evo zgodnog recepta:
Pripremiti pet režnjeva šunke, jedan sitno iseckani crni luk, pola kašike soli i isto toliko bibera. Pola kilograma svinjskog mesa, od buta, iseckati na kockice, skuvati tričetvrt kilograma pasulja, pripremiti tri cela paradajza, pola šolje usitnjene marihuane („trave“) i nekoliko kolutića svežeg ananasa. U režnjeve šunke uviti iseckani crni luk s pomenutim začinima, dodati skuvani pasulj sa svinjskim mesom i sve to peći u rerni na temperaturi od 180 stepeni. Posle pola sata na vrh staviti kolutiće ananasa i peći još petnaestak minuta. Servirati dok je vruće. Prethodno proveriti da li vam se oko kuće vrzma – policija!
„Oho! Pa ovo je sjajno. Baš se lepo osećamo“ – verovatno će prokomentarisati zadovoljni gosti, zatražiti recept i staviti vas na muke. Ostaje vam da sve priznate: upravo ste goste „naduvali“ marihuanom. Naime, ručak se zove Canabis Beans, što će reći pasulj s „travom“. Zgranutim gostima moraćete da objasnite da ste recept uzeli iz knjige Marihuana koju širom sveta u milionskim tiražima prodaje američka izdavačka kuća Plejboj-pres, te da se, maltene, u svakom prestižnom zapadnoevropskom restoranu služe jela s ovakvom recepturom. Reč je, naški rečeno, o najobičnijoj knjizi-kuvarici s nekoliko stotina recepata „na bazi“ marihuane kao začina. Knjiga se, inače, pojavila i u našim knjižarama.

Prvu zabranu uveli Amerikanci

Prvi put u ovom veku marihuana je zakonom zabranjena 1937. godine u SAD. Zasluga za to pripada izvesnom Henriju Eslindžeru, ekscentričnom kongresmenu koji se proslavio i nekim drugim zabranama. Bio je uveren da će zastupanjem politike svekolikog prohibicionizma dogurati do mesta predsednika SAD. Finansirao je na stotine propagandnih pamfleta u kojima je marihuani pripisivao neverovatne moći, dakako destruktivne. Na opšte iznenađenje uspeo je da progura zakon o zabrani javnog rasturanja „trave“. Ohrabren ovim uspehom, kasnije je pokušao da zabrani i točenje piva u SAD, ali je to bio „glogov kolac“ za njegovu političku karijeru.

E sad, na našim prostorima valja biti oprezan s pripremanjem ovakvih ručkova. Maštovitom kuvaru jedan takav ručak može „vizirati“ duži boravak u Zabeli, budući da je prema zakonima Republike Srbije, s varjačom u rukama, počinio „krivično delo rasturanja narkotika.“
Zemlje EU su manje-više skinule anatemu s biljke koju botaničari zovu Canabis sativa, a dileri „trava“. U sedam zapadnoevropskih zemalja „trava“ je manje-više u slobodnoj prodaji, najčešće na kioscima, zajedno sa štampom i cigaretama i po relativno niskim cenama. U većini ostalih zemalja nikome ne pada na pamet da hapsi tinejdžere koji na balkonima u saksijama zapate stabljiku „trave“. U Nemačkoj policija reaguje tek kada naleti na dilere koji „travu“ prodaju „na šlepere“.
Slično je i u Italiji gde je pre nekoliko godina Marko Panela, ekscentrični guru Transnacionalne stranke, prvi započeo akciju dekriminalizacije marihuane. To mu je, štaviše, bila glavna odrednica političkog programa. Panela je mesecima demonstrativno dilovao „travu“ po hodnicima italijanskog Parlamenta i na ulicama Rima. Često je plaćao novčane kazne, ali ne zbog rasturanja „trave“, već zbog remećenja javnog reda i mira. Osam puta su ga hapsili, a najduže je „robijao“ – pola dana.
Sociolozi tvrde da je „trava“ bila moda jednog vremena. U masovnim studentskim protestima 1968. godine Canabis sativa dosegla je svoju punu afirmaciju. Bilo je to zabranjeno voće, ali i prihvatljiva mera odstupanja od pravila društvene zajednice. Ona je povezala kontrakulturne radikale svih vrsta s tatinim i maminim sinovima koji će, pošto se dobro „istutnje“ u godinama raznih revolucija, postati ugledni i lojalni građani, verni svakom poretku, a vrlo često i glavni kreatori društvenih sistema tokom osamdesetih i devedesetih godina. „Trava“ je na trenutak povezala ljude koji će se kasnije naći na različitim stranama, bilo kao tvorci novog konzervativizma, ili kao radikalni predstavnici postrevolucionarnih revolucija.
Međutim, bez obzira na trend liberalizacije, još traju rasprave između pristalica potpune dekriminalizacije „trave“ i tradicionalista koji su i dalje za zabranu. Stvari su se značajno promenile kada su pojedine ugledne ličnosti, slikari, književnici, predsednici država, šefovi vlada i ministri javno priznali da su u nekim svojim ludim godinama pušili marihuanu. Na našim prostorima represivni zakon donesen još u vreme jednopartijskog sistema u međuvremenu je još više pooštren.
O popularnosti marihuane u pojedinim kulturama i civilizacijama često je pisano. Zbog ove biljke tokom šezdesetih i sedamdesetih godina stotine hiljada mladih iz celog sveta putovalo je na Istok, pa su nam u to vreme zemlje poput Avganistana ili Indije postajale bliže i poznatije samo zbog bizarne činjenice da tamo nisu uzgajali gladiole, već neko drugo bilje.
Interesantno je da su u većini evropskih zemalja najveći zagovornici slobodne prodaje marihuane uglavnom – lekari. Glavna im je teza da je „trava“ manje štetna od cigareta, te da ne postoji fiziološko i psihološko navikavanje na marihuanu. Odnosno lakše je, kažu, „skinuti“ se s marihuane nego se odreći alkohola ili cigareta. Zagovornici dekriminalizacije „trave“ su još pre dve decenije krenuli logičnijim putem: isposlovali su legalizaciju „trave“ u medicinske svrhe. Naime, nesporno je da je ova biljka lekovita u slučajevima raznih psihosomatskih, psihomotornih i srodnih oboljenja, a znatno olakšava muke i teško obolelim pacijentima.
Vekovima su lekari lečili pojedina oboljenja marihuanom. Šenong, čovek koji je udario temelje tradicionalnom kineskom načinu lečenja travama, pisao je o marihuani kao leku još u vreme dinastije Ming, pre više od 2000 godina. I medicina srednjevekovne Evrope ostavila je bezbroj zapisa o korišćenju „trave“ u medicinske svrhe.
U zemljama u kojima su na snazi oštre zakonske mere protiv „travara“, lekari se užasavaju i od same pomisli da im bolničkim hodnicima šetaju „naduvani“ pacijenti. Ali, i među našim lekarima „led“ je počeo da popušta, pa su u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu u više navrata organizovali savetovanja kojima su, pored lekara, prisustvovali i pravnici, psiholozi i sociolozi. Tema je bila vrlo intrigantna: legalizacija marihuane – zašto da ne? Ko bi bio dobitnik, a ko gubitnik ako ova biljka izađe iz „ilegale“ i, konačno, da li je legalizacija marihuane sinonim za normalizaciju – nenormalnog?
Dr Aleksandar Ramah, jedan od lekara koji su protiv dekriminalizacije „trave“, upozorava na jedan od najraširenijih mitova da ova „bebi droga“ navodno izaziva neuporedivo manje štete od duvanskog dima. „Trava“, doduše, ne izaziva neku preteranu zavisnost korisnika, ali je istina da marihuana sadrži četiri do pet puta više katrana od duvanske cigarete i istu količinu kancerogenih materija koje će se nataložiti na dnu pluća.
Braneći teoriju da su prohibicioni zakoni veoma dobar podsticaj organizovanom kriminalu, Jovan Ćirić iz Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja, razmatrajući efekte eventualne legalizacije droge, svojevremeno je izjavio „da bi tim činom država s njih skinula oreol mističnosti“.
Dr Dragan Radulović, profesor socijalne patologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, rekao je na jednom takvom skupu da postoje različite kategorije ljudi koji konzumiraju marihuanu. Izvesno je da postoje narkosi kojima je „trava“ trasirala put za pakao, ali je i činjenica da su najveći broj njih „travari-rekreativci“ koji nikada nisu flertovali s ozbiljnijim drogama.