Foto: Matea Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"Pre osamdeset godina, predratni jugoslovenski list „Vreme” pisao je o prvoj ženi koja je na ove prostore dovela moderan, umetnički ples, Mariji Magi Magazinović, dok je list „Pravda” pisao o jednom plemenu koje, već tada, gotovo više nije postojalo.
Prva žena sa naših prostora koja je izučavala ritmičke igre, odnosno moderan ples tog vremena, zvala se Marija Maga Magazinović, a priču o ovoj zanimljivoj ličnosti doneo je dnevni list „Vreme”. Osim što je bila pionir u sferi umetničke igre, plesom se bavila dvadeset i osam godina u tom momentu, oprobala se i u novinarskom pozivu.
„Davno pre rata, u doba kada je poznati manifest ‘Igra budućnosti’ nezaboravne igračke umetnice Isidore Dankan stekao svoj popularitet, Maga Magazinović, profesor filosofije u gimnaziji, udubljujući se u smisao umetničkog izražavanja, shvatila je vrednost i suštinu igračkog pokreta.”
Znanje iz ove oblasti sticala je širom sveta, najviše u Nemačkoj, međutim, nikada nije zapostavila Beograd, te se rado vraćala i nesebično delila svoje iskustvo. Podučila je mnoge naraštaje, te se smatra za prvog pedagoga igre na ovim prostorima.
„Posle rata, u fazi svoga najaktivnijeg i najplodonosnijeg rada, gđa Magazinović sa svojom igračkom grupom daje nekoliko realizacija, koje su zaista prve ove vrste kod nas. Njena plastična balada ‘Smrt majke Jugovića’, a zatim plastična lirska poema ‘Zelena svirala’ pored čitavog niza mnogih drugih igračkih realizacija, pretstavlja početke naše igre uopšte.”
Kako nije bila dostupna literatura iz ove oblasti, osim na stranim jezicima, Maga je bila prva koja se upustila u poduhvat stvaranja adekvatne literature. Prevela je brojna dela, publikacije i rasprave na naš jezik. Napisala je i jedno obimnije i studioznije delo.
„Njene dve knjige „Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost” (izdato 1932) obuhvata ne samo teoretski i istoriski prikaz celokupne problematike umetničke igre, nego istovremeno sprovodi i analizu svih načina igračke kompozicije i pokreta uopšte.”
U predratnim i ratnim godinama, njeno interesovanje bilo je preusmereno na izučavanje narodnog folklora. Počela je da izučava bogatu kulturu ovog podneblja, a nikada nije zažalila što se upustila u ovaj poduhvat kada niko sa ovih prostora nije ni znao za postojanje umetničkog plesa.
U monografiji o dva veka srpskog novinarstva, na listu sto najvažnijih novinara upisale su se samo tri žene, a jedna od njih bila je i Maga Magazinović
Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.
Dnevni list „Pravda” pisao je o postojanju plemena koja nisu mnogo odmakla, u kulturnom kontekstu, u odnosu na praistorijsko doba.
„Na ostrvu Sahalinu, čiju južnu polovinu drže Japanci, a severnu Rusi, žive čudna plemena. Ovo ostrvo. danas poznato po svojim petrolejskim poljima i stalnim sukobima između sovjetskih i japanskih trgovaca, pretstavlja još uvek čudnu zemlju koja je nedovoljno poznata.”
Pleme Giljka naseljavalo je ovo područje, a ni po čemu se nisu razlikovali od svojih predaka iz kamenog doba. Kao zamenu za vodu, koristili su mast i loj morževa i tuljana, a umivanje nisu praktikovali.
„Svaka koliba Galjaka ima svoju večnu vatru koja se ne sme nikada ugasiti i o kojoj stalno vode brigu naročito za to određeni članovi porodice.”
Živeli su u velikim zadrugama sa preko petnaest i više članova, a svaka odrasla žena bila je istovremeno žena svakom odraslom muškarcu, te se slobodno može reći da nisu poznavali koncept srodstva, a pogotovo braka.
„Giljci se uopšte ne venčavaju, niti za to postoje kakvi obredi. Deca koja se rode zajednička su deca svih članova zadruge, sve žene su im majke, kao što su im svi muževi očevi.”
Karakterisali su ih čudni običaji, među kojima se nalazio i običaj nepominjanja imena preminulog dok se ne ulovi medved.
„Japanci su na mnogo načina pokušavali da Giljke prosvete, ali nisu mogli uspeti. Mnoga njihova naselja povukla su se u unutrašnjost ostrva, u nepristupačne predele, gde su do skora kurjaci i medvedi bili jedini gospodari.”
Prema podacima od pre osamdeset godina, ovo pleme je gotovo nestalo, zbog neprijateljskog odnosa prema Japancima. Danas, gotovo da se ne može sa sigurnošću govoriti o njihovom postojanju, te samo imamo informacije o plemenu Aini i plemenu Oroci.
Celokupno izdanje može da se čita na linku Narodne biblioteke.
List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1940. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.
Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
