Ponavljajući tu od ranije poznatu intrigu, Stupar ju je, ovog puta, dosolio tvrdnjom kako je Stevanoviću zauzvrat dodeljena NIN-ova nagrada. Prvi put otkad ga aposrofiraju kao (ko)autora „Vojka i Savla“, Stevanović je odgovorio sudskom tužbom i u jesen prošle godine bivši debeovski funkcioner osuđen je za klevetu, a tužitelj dobio sudsko uverenje da nije pisac, kako sam kaže, „tog govneta“, te „polupismene budalaštine“ koju je „Politika“ objavila 18. januara 1987. godine. Odahnuvši posle takvog ishoda sudskog spora, Stevanović je izjavio da je sa njegovog imena konačno skinuta ljaga koja ga je pratila duže od dve decenije i da je posle toliko vremena dobio moralnu satisfakciju za tešku nepravdu koja mu je naneta.

Posmatrano formalno-pravno, to jeste tako. Bojim se, međutim, da je Stevanović preveliki optimista ako veruje da će ovaj sudski papir pokolebati one koji uporno proturaju glasine da je upravo on sročio tu anonimnu paskvilu. Njegov peh je – kao i nekih drugih aktera ove mračne afere – upravo u tome što su poznati skandal-majstori ovog slučaja potpuno uspeli u zamisli da autorstvo „Vojka i Savla“ izmistifikuju tako da zauvek ostane nerazrešeno. Da li je, i kolika je uopšte uteha to što sada unapred zna da će svaki budući klevetnik snositi sankcije: „Neka moji sugrađani pričaju šta hoće iza mojih leđa, nije im prvi put. Ako mi neko to kaže u lice ili preko novina, tužiću ga i lako dokazati da sam u pravu.“ Ovakvu pretnju Stevanović je izneo u skoro objavljenoj izvanrednoj memoarskoj knjizi („Dnevnik samoće“, Službeni glasnik), u kojoj se, nažalost, malo površno i s nekim faktografskim greškama, bavi i ovim skandaloznim tekstom i ožiljcima koje mu je nanelo pripisivanje autorstva.

Ni poznata istraživačka strast Slavoljuba Đukića nije dovela do odgovora na pitanje „ko je napisao humoresku?. Višegodišnjim istraživanjem, posle bezbroj susreta sa ljudima za koje sam pretpostavljao da bi to „morali da znaju“, ostao sam praznih ruku. Jedino sam u punom uverenju da su mnogi umešali prste u skandaloznu hroniku, ali ni za jednog ne mogu argumentovano reći: on je taj! I u ovom slučaju, istina je u grobu, kao jedna od mnogih priča o vremenu u kojem smo živeli“ (Slavoljub Đukić: „Političko groblje“, Službeni glasnik, 2009).

Do pre neku godinu se verovalo da sve ipak nije pokopano na groblju i da će istinu o nastanku ovog teksta jednoga dana izneti Živorad-Žika Minović, glavni urednik „Politike“ u vreme kada je on u njoj objavljen. Ali, preplašeni Minović je skoro dve decenije po čaršiji puštao abere da, umesto, u javnosti, očekivanih memoara, piše nekakve pesmice, kao na početku svoje novinarske karijere. A kada se, najzad, osmelio da nešto kaže, i kad se 2007. godine pod njegovim imenom pojavila knjiga „Gojko i Pavle“: istorija izvesnih i neočekivanih uzroka Osme sednice“ (Printmedia, Beograd), postalo je očigledno da je istina ono što ga najmanje zanima. Njegova involviranost u fatalne političke obračune tog vremena očigledno je sramnija nego što smo dosad znali, i to je verovatno ono što ga prisiljava na ćutanje. Zato je na blizu 500 strana knjige, sklopljene od njegovih teorijskih promišljanja pamfleta kao književnog žanra i političkih mentaliteta, tendencioznih publicističkih i dnevničkih opisa političke klime 80-ih i zamornog mnoštva preštampanih novinskih tekstova i zapisnika sa nekih sastanaka, vidljivija namera da se „pere biografija“ nego iskrena želja da se „insajderski“ svedoči o tvorcima jednog od najvećih političkih i kulturnih skandala poslednjih decenija prošlog veka. Njegovo sadašnje pranje ruku od zavereničke politike Slobodana Miloševića i Mirjane Marković uverljivo je koliko, recimo, i poricanje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića da nisu politički klonovi Vojislava Šešelja. Zato je ova knjiga neubedljiv i neuspešan pokušaj Minovićevog naknadnog distanciranja od Miloševićeve politike, a alibi za to formulisan je na karikaturalan način: „Može se moj slučaj posmatrati i kao ponašanje karakteristično za ketmana, jer se sa režimom – osim 1992. i 1995. godine – javno uglavnom nisam konfrontirao, a tajno sam radio protiv njega“, kaže Minović. Tako je, izgleda, puštajući tzv. humoresku „Vojko i Savle“ na stranice „Politike“, ketman-Minović faktički radio protiv glavnog urednika Minovića.

Pribegavajući prećutkivanju onog što zna, i poklanjajući puno poverenje montiranim optužnicama i falsifikovanim dokumentima protiv Dragiše Pavlovića i Ivana Stambolića, on to zapravo želi i da dokaže. Zato je za njega krunski dokaz da je i sam bio meta ove humoreske tekst koji je za arhivu Miloševićevog Gradskog komiteta isfabrikovao Dušan Mitević, mada je zvanično zaveden kao materijal sastavljen u analitičkoj službi GK 1988. godine U tom „dokumentu“ se navodi da su, pored glavnog cilja – kompromitovanja SANU (zbog pojave Memoranduma) i Gojka Nikoliša, postojali i neki „kolaterarni“ ciljevi. Obelodanjen je samo jedan: skrivena namera Stambolića i Pavlovića da smene Minovića sa mesta glavnog urednika „Politike“.

Sledećeg utorka: Partijsko „isleđivanje“ Minovića i zagonetna poruka Stambolića